Još jedan rođendan. Vreme, zašto lepršaš brže nego moje misli? Ove godine, taj datum je predstavljen (od strane nekog čikice u Sjedinjenim Državama) kao datum kada ćemo svi mi napustiti ovaj svet pod udarcem nekakvih nenormalnih zemljotresa. Obično ne obraćam pažnju na takve izjave i prognoze, jer ih je, za mog dosadašnjeg života, bilo najmanje tri ili četiri, pa zašto brinuti? Međutim, ovoga puta... Sada sam u prelomnom dobu života; izrastam i sazrevam, planiram i stvaram. Bilo kakva iznenadna katastrofa bi sve sravnila - nade, ciljeve, taj tako lepo uoblikovan put.
Čemu tolika panika? Ukoliko imaš plan, ostvaruj ga. Zauvek briga zbog dostizanja cilja. Onda sledi kočenje, jer ne možeš da nastaviš ako misliš da nećeš moći da završiš. Ove subote, na veče još jednog smaka sveta, sam baš o tome razmišljala - koliko mi, u stvari, želimo da živimo?
Nikada me, zapravo, nije bilo briga kako živim. Dete sam, halo! Ne pazim na to koliko cigareta pušim, da li prelazim ulicu na zeleno, da li smem da uskočim u reku u februaru, da li sam razbesnela nekog ko bi me mogao ubiti. Nije mi, zaista, bilo važno da "doživim stotu". Zatim ti neko pomene da svet može da nestane... a tebi prođe onaj fleš: "Hej, u stvari želim da živim!"
Očaj koji te tada hvata jači je od svakog samozadovoljstva.
Sedela sam u presporom autobusu, truckajući se kroz Beograd tog dvadesetprvog, načelno ne verujući u priče o smaku sveta. Međutim, mozak radi svoje: "Nebesa...zar će ovi namrgođeni ljudi i ovaj zagušljivi vazduh biti, možda, poslednje što ću videti na ovom svetu? Zar nisam zaslužila bolje, lepše poslednje minute? Toliko toga je ostalo nedovršeno...šta ako se TO stvarno dogodi večeras? Zar neću biti s porodicom, jer sam ovde, u ovom groznom autobusu? Zar neću imati vremena da uradim sve ono...? Zar iza mene neće čak ni moji radovi ostati?"
Nikada me pažnja nije držala dugo na jednoj temi. Menjala sam se brže nego što neko diše. Jednu za drugom, faze sam odbacivala poput stare košuljice. To se, možda, može nazivati odrastanjem. Puno energije je utrošeno na misli o tome kako sve kroz mene prođe isuviše brzo. Povremeni vapaj za nekim zaboravljenim planovima... ali, onaj fleš u subotu mi je u glavu usadio izvrsnu pomisao: "Zašto mislim da ni u čemu neću biti dovoljno dobra? Život je nešto u čemu sam zaista dobra."
Živim kako osećam, želim, žudim. Bez obzira na mesto, vreme i okolnosti. Imam talente. Volim i vole me i smejem se i trčim i dišem i putujem i sanjam. Dobra sam u življenju! Jebeni mag. Kao i ti, ona, jebiga, ko god. Zato smo tu. Nakon toliko godina - bez obzira na klimu, reči, manjak ili višak emocija, novac, sve - volim život.
Nadam se da ovo ima smisla? Whatever. Samo probajte, uradite što i ja - osvrnite se i pomislite: da li vam je baš u potpunosti svejedno šta će vam se sutradan dogoditi?
Čemu tolika panika? Ukoliko imaš plan, ostvaruj ga. Zauvek briga zbog dostizanja cilja. Onda sledi kočenje, jer ne možeš da nastaviš ako misliš da nećeš moći da završiš. Ove subote, na veče još jednog smaka sveta, sam baš o tome razmišljala - koliko mi, u stvari, želimo da živimo?
Nikada me, zapravo, nije bilo briga kako živim. Dete sam, halo! Ne pazim na to koliko cigareta pušim, da li prelazim ulicu na zeleno, da li smem da uskočim u reku u februaru, da li sam razbesnela nekog ko bi me mogao ubiti. Nije mi, zaista, bilo važno da "doživim stotu". Zatim ti neko pomene da svet može da nestane... a tebi prođe onaj fleš: "Hej, u stvari želim da živim!"
Očaj koji te tada hvata jači je od svakog samozadovoljstva.
Sedela sam u presporom autobusu, truckajući se kroz Beograd tog dvadesetprvog, načelno ne verujući u priče o smaku sveta. Međutim, mozak radi svoje: "Nebesa...zar će ovi namrgođeni ljudi i ovaj zagušljivi vazduh biti, možda, poslednje što ću videti na ovom svetu? Zar nisam zaslužila bolje, lepše poslednje minute? Toliko toga je ostalo nedovršeno...šta ako se TO stvarno dogodi večeras? Zar neću biti s porodicom, jer sam ovde, u ovom groznom autobusu? Zar neću imati vremena da uradim sve ono...? Zar iza mene neće čak ni moji radovi ostati?"
Nikada me pažnja nije držala dugo na jednoj temi. Menjala sam se brže nego što neko diše. Jednu za drugom, faze sam odbacivala poput stare košuljice. To se, možda, može nazivati odrastanjem. Puno energije je utrošeno na misli o tome kako sve kroz mene prođe isuviše brzo. Povremeni vapaj za nekim zaboravljenim planovima... ali, onaj fleš u subotu mi je u glavu usadio izvrsnu pomisao: "Zašto mislim da ni u čemu neću biti dovoljno dobra? Život je nešto u čemu sam zaista dobra."
Živim kako osećam, želim, žudim. Bez obzira na mesto, vreme i okolnosti. Imam talente. Volim i vole me i smejem se i trčim i dišem i putujem i sanjam. Dobra sam u življenju! Jebeni mag. Kao i ti, ona, jebiga, ko god. Zato smo tu. Nakon toliko godina - bez obzira na klimu, reči, manjak ili višak emocija, novac, sve - volim život.
Nadam se da ovo ima smisla? Whatever. Samo probajte, uradite što i ja - osvrnite se i pomislite: da li vam je baš u potpunosti svejedno šta će vam se sutradan dogoditi?
Нема коментара:
Постави коментар