... i dogodio se protest prošle srede. Neki smo bili, neki nisu imali vremena za to. Nisam sigurna u to koliko vas ima nekog ko ima nekog ko ima onaj ozloglašeni kredit u švajcarcima, ali znam da vas je dovoljno da se ta Nemanjina ulica u potpunosti blokira. Te srede, blokiran je trotoar i nešto tramvajskih šina.
Skup je najavljen ovako: kao najveći do sada, kao najsnažniji, kao pobuna do pobede, bez straha i mlakog kraja. Sastali smo se ispred suda u Bulevaru, bilo je veoma toplo, ali mi smo imali snage za to… jer imamo razlog za to (kako su jednom pevali KKN). Iz kombija je svirala muzika, a sa transparenata su vrištale neke molbe. Papir je unet u sud, a govor održan, voda se kupila i otišli smo dalje. Kneza Miloša. Nizbrdo, rekoše da idemo u jednoj traci da bi vozači mogli da prolaze. Ovo su vodili kulturni ljudi. Njih je pratio kulturan narod. Tu je bilo staraca, bilo je i devojčica, radnika i studenata, bilo je nas državnih piskarala, i onih bez posla. Onih koji su ostali bez stana. Bez nade. Od prijateljice čujem - još jedna osoba je sebi oduzela život zbog kredita. Mlada osoba. Ništa, šetali smo dalje, nizbrdo, za nas, sve, za te nastradale i za one koji se moraju spasti.
Naredna stanica je bila zgrada Nacionalne korporacije (za osiguranje stambenih kredita). Preko puta nje je crkva. Kaže govornik - pozvali su sveštenstvo da podrži protest, jer tretman ovih dužnika ide protiv osnovnih teističkih vrednosti, a ja dodajem kako su sveštenici ipak, eto, prisutni, sigurno gledaju kroz prozore. Opet se ulazi, odnosi papir, izlazi. Sećam se da sam razmišljala o tome koliko je razglas jak. Bio je tako jak da se svaka reč jasno čula okolo, cela Beograđanka se nesumnjivo tresla, međutim rečeno nam je kako unutar zgrade Korporacije ne čuju ništa. Narod se nasmejao. Znaš ono - smeješ se, kao što se Del Boj smejao svojoj tužnoj sudbini, kao što smo tapšali Indexovom pozorištu i kao što vikendom jedva čekamo Kesića. Smejemo se, jer to ne mogu da nam oduzmu. Jer, mi smo ovde navikli na NE. Mislim da bismo se pre rasplakali kada bi se nešto značajno rešilo. Znate, ja sam rođena kada je S. došao na vlast. Ja ne znam za ONO vreme. Meni je stalno OVO. Ja sam dete “Biće bolje” perioda, i on se nastavlja unedogled. Ljudi oko mene, na ovom protestu, uglavnom su stariji a opet sve isto kao ja… znaš, ako OVO VREME traje trideset godina, ne možeš se bistro sećati ONOG. To je njima sada neka slatka deonica toplog, davnog sna. Ko zna, knjige se prepravljaju brže nego kod Orvela - možda je sve to i bio san. Možda se zato, u sredu, ispred one zgrade, sav taj narod i smejao, jer zna da je nada u neko drugačije vreme u stvari gruba šala. Međutim, nismo stali tu. Okrenuo se kombi, okrenule se parole, prođosmo Vladu… sidro je bačeno ispred Vrhovnog kasacionog suda. Neko je usput rekao kako je tragično to koliko nas je, i da su mogli makar doći svi dužnici koji žive u Beogradu, ako ljudi iz unutrašnjosti nisu imali novca. Pa… ne znam. Mogli su. Ja sam izašla s posla. Pretpostavljam da su to učinili i mnogi drugi. Ne znam. Možda su mogli svi. Možda nisu. Svako kako mu odgovara. Neko najviše voli da se drugi bune za njega. Dok više ne bude imao ko.
Ispred zgrade VKS se masa podelila. Neki su pozivali da se raširimo i blokiramo saobraćaj, pa je tu bilo i onih koji su sedeli po šinama. Govornici su ponovo pozivali da se oslobodi dovoljno traka. Nikome tu u interesu nije da se remeti funkcionisanje običnog sveta. Taj svet će izgubiti poslove, kasniti na ispite, u školu, na porođaj, ukoliko posedamo na šine. Rečeno je i to da smo svi u istom sosu. Tih dana su protestovali i malinari, pa je bilo povređenih, pa je i policija stala na stranu malog čoveka i usled želje za iskupljanjem, podržala je ovu našu borbu. Podržala je i vojska. I penzioneri, koji, eto, baš danas i sami šetaju. Znate li zašto je podrška važna? Zato što ovakve dugove plaća celo građanstvo ove zemlje. Ako dužnik ne može platiti tri rate zaredom, Korporacija plati umesto njega. Iz državne kase. Tako si i ti platio zbog nerazrešenih problema sa bankama. Bankari, naravno, sve vreme lepo zarađuju. Izvršiteljima je fenomenalno. Još ako prodaju poneki stan? Fabulozno. Dok dužnik i dalje duguje. Dužnik će dugovati, i njegova deca će, pa će njihova deca… Postoji ona divna fora: nemaš novca - prodaju ti stan. Međutim, nema zainteresovanih koji bi ga kupili za 100% od cene, 65%, onda ga prodaju za 35%, a dužnik ostane da duguje. Alo, bre! Gde to ima? Trenutno - samo ovde. U svim državama koje su problem sa CHF imale, problem je rešen. Ovde nije. Nedavno je Dubravka Stojanović, jedna nadasve fantastična istoričarka, rekla kako ovdašnjoj eliti naprosto odgovara da se ne evoluira i ne rešava ama baš ništa. I tako od 19. veka. Koliko sam samo puta rekla to isto i objašnjavala da se pomak stvara voljom običnog smrtnika. Pa drugog, desetog, milionitog. Nemojte čekati nekog tatu - tate nema. Sve smo velike očeve sa zadovoljstvom ili inercijom ispratili. Za nekima se plakalo, na neke se pucalo. Sada nemamo tatu. Mi smo sada na ostrvu izgubljenih dečaka, samo što je svaki Petar Pan odavno pobegao. Ostao nam je Kuka i njegova večita potraga za krokodilom koji mu nešto duguje. I dok krokodila ima samo u bajci, na ovom ostrvu dugujemo mi. Pa naša deca, pa njihova.
Ne vredi tražiti zaštitu. Advokate ne zanimamo, oni od nas nemaju love. Ionako su zaboravili zašto su tu, još od kada su im oni notari za sve postali krivi.
Stajali smo, tako, ispred te impresivne građevine, nezgrapne, ali za nijansu lepše od zgrade vlade. Policija je prekrila ulaz, ali su uglavnom ćaskali međusobno, dok su policajke bile na internetu. Neko je rekao kako su, pet minuta pre našeg dolaska do suda, zaposleni hrlili napolje. Možda se baš tog dana radilo skraćeno. Možda neki praznik… Poneka persona je još neko vreme užurbano izletala, dok se na stepeništu, za mikrofonom, ređao bataljon i prosipao svakojake verbalne čaure na uzavreli trotoar. Ne znam… neki su tu govorili iz političkih razloga. Samopromotivnih. Međutim, ego nije prevladao. Svi su se obraćali narodu zbog naroda. Svetu, bankama i predsedniku, zbog naroda. Znate ono: “... Kada su došli po jevreje, ja sam…” Tako nekako. Ako se ne govori sada, sutra neće biti nikoga ko bi govorio o bilo čemu. Već su ukinuti pravi mediji, naredno je internet, pa slobodni govor. Ovde takvu situaciju koriste oni zbog kojih smo i šetali, oni koji su, dakle, već jednom na nama profitirali. Ako ćutimo, profitiraće opet. Ako niko nikada ne prošeta, neće se znati ni da profitiraju. Naslovi su važni, fotke su ono što se prodaje na trafici. Izađimo svi. Neka se ne dozvoli manipulacija brojkama. Bilo nas je premalo. Fotke sa protesta su bile smešne. Iako se svuda pisalo, nije se mnogo videlo.
Inače, do izlaska tih fotki u medijima, čak su i naslovi bivali izmenjeni, jer se epilog dogodio neočekivanom brzinom. Naime, bilo je ovako: razgovor sa predsednikom suda se tražio, razgovor se i dobio. Kao što jedan učeni gospodin prethodno reče: “Dogorelo je do nokata”, a to je znao i predsednik suda. Nema odlaganja razgovora, ljudi sada neće odustati, šator za one koji su započeli štrajk glađu je postavljen ispred, a u istom momentu, u skupštini se guvernerka svađa sa poslanikom i govori: “Šta ja da im radim, imali su rešenja…”
(Photo: CHF Srbija, facebook)
Razgovor je tekao i istekao. Kako sam pri kraju protesta morala da se udaljim, na fejsbuku sam pročitala kako se došlo do rešenja. Blagi osmeh i tračak nade na licu prijateljice zbog koje sam došla. A onda, naslovi u novinama: “Blizu rešenje krize sa švajcarcima - sud doneo odluku da predmete koji su do danas primljeni reši do prvog oktobra”. Ima ona scena u Dušku Dugoušku: “Grad se nagodio sa zecom”. Tu je grad autoput sproveo oko zečje rupe, i svi zadovoljni. Ovde, sud je bankarski autoput stopirao do oktobra, kako bi zec imao šansu da preživi, ali nije li ovakvih obećanja do sada bilo mnogo? Nisu li nam poslednjih godina za sve govorili da će biti bolje za pola godine, sledeće godine? Kada jednom prestaneš da veruješ u Deda Mraza, moraš dugo da trljaš oči da bi poverovao da se nešto zaista izmenilo. Stvarno, bilo bi to veličanstveno - za četiri meseca, ljudi će početi lakše da dišu. Probaću da palčeve držim do tada. Probaćemo svi da ugrizemo usnu i čekamo.
A, da - zašto sam ranije napustila protest: negde pred kraj, dok su se govori i dalje držali, prijateljica me pita da li mi je okej i ja kažem da je vreme da pođemo. Vrtelo mi se. Znate, ako od dvanaest do dva stojite na suncu, telo nije sasvim sigurno. Pošla sam, zavrtelo mi se, vrtelo, noge su popustile i pala sam. Nesvest, hitna pomoć. Sve to ispred ulaza u Vladu Srbije. Ja sedim, neke ruke me polivaju vodom, a ja se smejem i pitam se: da li ovo sve, kroz neko skrajnuto prozorče, posmatra premijerka i da li shvata poruku koju jedno takvo padanje nosi sa sobom? Da li vidi one koji sede na šinama? Šta je sa šatorom i gladnima? Šta je sa tada čitanim pismima silnih sindikata, koji i sami predstavljaju svoje gladne? Sa starcima i decom? Sa onima koji sede u blokiranim tramvajima? Sa predsednikom suda koji se znoji u rashlađenoj fotelji? Sa sutra? Šta je sa sutra, zaista? Danas se navršava nedelju dana od te šetnje, tog sunca i nesvesti. Medijska nesvest se polako nastavlja, politička takođe, a bankarska se nikada nije ni okončala. Samo su hiljade ljudi, i njihove hiljade porodica i dalje posve svesne. Oni sada, dok ovo završavam, sede i misle. I misliće, sve dok ponovo ne budu imali razloga da se smeju i nečemu lepom, a ne samo večnoj crnoj komediji u kojoj sam se jednom... u kojoj se mnogi i danas rađaju.
Нема коментара:
Постави коментар