субота, 25. мај 2019.

U staroj zaveri nada... što viore?


            


Lepo je po prvi put videti svet. Upoznavati sve i gledati, sa punim poverenjem, u to što ti je predstavljeno, u roditelje, prostor i pojave. Posle odrasteš i budeš neko ko misli da zna, da je prozreo život i spoznao sebe kao biće, čoveka, sa svim svojim raciom i iracionalnostima tokom ophođenja prema onima koji ulaze u najblži i široki krug po kojima se krećemo. Međutim, razlika između ovog sada, i onog vremena u kome su odrastale neke pređašnje generacije, je u tome da su oni imali više prilika i vremena da budu nevini, voljeni i usklađeni sa onim što je označeno kao istina. Mi (a ovde mislim posebno na ljude rođene krajem osamdesetih pa nadalje, a nesumnjivo na one rođene krajem devedesetih i posle) sada gotovo da ne verujemo nikome i ničemu. Koračamo na način koji glasi za hrabar, a zapravo nismo sigurni ni kako smo dovde stigli, niti kuda bi trebalo dalje, a mislim da mnogi ne smeju o tome ni misliti. Onda se prave da ih za to nije briga, ograđuju se od svake vrste bliskosti, iako je sa žudnjom potražuju po kojekakvim mrežama kada ih zaboli osama. Postali smo gramzivi, pogotovu za nečim što je brzo obradivo kroz naš sistem, kao da je fast-food postao simbol za sve što tokom dana i godine uspevamo konzumirati. Danas je 25. maj, nekadašnji Dan mladosti, i ja ga ovom prilikom čestitam svima koji su mogli da dožive ono da iskreno veruju u iskrenosti. Čestitam ga i nama, sa željom da iznađemo put prema tome.
Pre nekoliko godina, pisala sam jednu priču u kojoj čovek mora ubiti drugog čoveka, da bi ujedno osvetio sve što mu je bilo sveto, i da bi odbranio ovo malo što je ostalo. U stvari, posle zločina (a to je, ipak, bio samo zločin), on nije osećao ništa od toga. Samo zadovoljstvo u otimanju daška života jednom stvoru, kako bi dopunio sopstveni. Onda se okrenuo u stranu, i video kako ptica čerupa mrtvu pticu, jer je gladna. Prestravljen, shvatio je da to nije ništa do lepe paralele ovome što je i sam učinio. Par meseci nakon te priče, videla sam identičan prizor dve ptice na jednom pločniku. “To je sve, život je jebeni gad” – da parafraziram svoju izjavu, nakon koje sam nastavila da šetam po sunčanom danu. Nismo mi više tako osećajni prema užasnim slikama. Bombarduju nas vestima o mrtvima u zemljama za koje deca stvarno ne znaju, ali pamte ključne reči: rat, mrtvi, ljudi. Neću sada o našim ratovima i tome koliko je ljudi došlo nazad da ostatak vremena na Zemlji provede u čaši rakije. Onda su vaspitavali decu da budu čvrsta i da ne vole. Uspešniji deo planete je, s druge (ili iste) strane, promovisao laku i glupu misao, kao odbranu od realnosti skrivene u nekakvom trećem svetu. Kod nas je problem u tome što smo i sami neki tamo svet ispod drugog, i što smo prihvatali tu laganu priču dok smo imali da se krijemo od realnosti koja nas je hvatala za gušu. Danas sam čitala o tome šta je jedna od definicija psihoze – verovanje u zamišljeni svet, koje može trajati mesecima, godinama… i koji niko ne poima sem pacijenta. Upravo tako smo, mislim, shvatili štit kojim smo se prekrili da nas pravi život ne vidi. Uživamo u sopstvenim psihozama, fantazijama, ne videvši fantazije drugih, i tako je svima nekako “dobro”, dok, zapravo, oko nas padaju zgrade i kosmos se gasi. Ta “zaštićenost”, uljuljkanost u mrak i opšta letargija tokom života u alternativnim realnostima je dovela do potpunog nerazumevanja prema ostalima, a šta kada niko nikoga više ne razume? Onda nema više nevinosti, već vrlo snažnih konflikata, koji se jedino maskiraju nekom osnovnom potrebom da se poštuju dogme, zakoni, “ono kako se mora”, pa tako uspevamo da budemo okej na poslu, ili u kafiću (u kojima se zadržavamo sve kraće, jer je mizantropija vremenom postala snažna). Ali, s vremena na vreme (a sve češće) neko popusti i shvati da svoj zaštićeni mikrosvet mora da brani silom – iako ga na to niko nije izazvao – samo zato što mu se ne dopada percepcija nekog drugog, mizantropja nadavlada uzdržano stanje, te se onda događa strašno nasilje, počev od verbalnog, pa sve do vrlo fizičkog (eto, juče je čovek u jednom našem gradu pobio gotovo celu porodicu, a baš danas je drugi spalio svoju suprugu). Na to se više i ne reaguje, jer mi sada, u svojim svetovima, možemo samo da prstom pređemo preko vesti na fejsbuku i gledamo slike udaljenih plaža i šarenog cveća, jer to nas smiruje i vraća daleko od stvarnosti. Za šta služi stvarnost, kada je bolje osam sati gledati seriju u mračnoj, zaključanoj sobi?



Ono što me navelo da pišem o svemu ovome – a o čemu se može misliti i pisati po ceo dan i nikad kraja – je baš taj Dan mladosti. Poznajem ljude koji su bili pioniri. Niko od njih se ne seća toga na loš način. Uvek u tim momentima imaju onaj blaženi osmeh, onu toplinu koju osećaš samo kada osetiš sebe kao dete, kao srećnu, mladu osobu koja ima čemu da se nada. To je toplina koja uvek sa sobom nosi i setu, jer ako si tada bio pionir, onda si imao prilike i da doživiš kako se to kada ti se nada oduzme, kada iz prvog lica iskušavaš promenu jedne države, društva, kontinenta, i vidiš u ljudima bolesnu opsesiju svima koji su drugačiji, netrpeljivost i stezanje zuba prema svemu, svakome, iako su se nekada voleli i išli zajedno na iste plaže.
Tužno jeste, ne mogu ovde da kažem nešto što će moći da iznedri nadu. Mogu samo da vas sve zajedno zamolim da probate da progledate. Psihoza se može regulisati, pa može i ovo naše. Ugasi malo telefon i prošetaj. Kada je neko drugačiji, saslušaj. Gledajte kako da izađete malo ispod štita (znam da je strašno, jer fantazija je tako moćna stvar), zagledate se jedni u druge i pokušate da se osetite ponovo. Svi smo mi ti jebeni pioniri – nevažna je ideologija – ideja je ista, svi smo deo nečeg većeg, i ako se budemo povlačili kao kornjače, možem samo, na kraju, biti išutirani do kakve provalije, pa nam oklopi neće pomoći da ostanemo gore.
Srećan vam ovaj dan, ali i sledeći.