Samo jedan put je moj...a, da li je?

Pre nekoliko dana, gledala sam jedan osrednji filmčić, "The Adjustment Bureau", ili "Agenti Sudbine". Tema je već viđena - u "Matriksu", "Donny Darko", "Butterfly Effect", itd. Sinopsis je da postoje ljudi (agenti, bića) koji nas svuda prate i staraju se o tome da nam se ceo život odvija po nekom "višem" planu. Kao na primer: da li će čovek prosuti kafu po svojoj košulji i tako zakasniti na autobus u kome je mogao sresti ljubav svog života, jer bi mu ona, vremenom, upropastila šanse da postane neko značajniji od običnog porodičnog čoveka?

Prosečan ili ne, nešto u vezi s tim, ali i gorenavedenim filmovima nateralo me je da se zapitam: da li smo, zaista, krojači svoje sudbine, ili je ona, negde tamo, već davno zapisana? Da li sama biram kojim ću putem na raskršću krenuti i da li je dobro što su neki trenuci u životu loši?

Znate kako ste nebrojeno puta, kada vam se nešto glupo, loše i nepredviđeno dogodi, rekli: "Zašto ja", ili "Zašto se ovo baš meni događa?". Da li ste nekada pomislili da je možda to trebalo baš tada i tako da se dogodi? Razmišljala sam o tome u raznim situacijama. Šta ako zaista postoji uska veza, takoreći lanac nesrećnih i srećnih događaja, koji dovodi do konačnog ishoda koji živimo? To nije uvek loše. Na primer - da se moji roditelji nisu razveli kada sam bila dete, nikada ne bih u svojih devet godina više razgovarala sa ljudima iz majčinog društva nego sa svojom generacijom, pa nikada ne bih na stvari počela da gledam zrelije i trezvenije od (nažalost) mnoštva moje generacije. Da se nisu razveli, nikada se, u mojoj sedamnaestoj godini, ne bismo preselili u Beograd, pa tako nikada ne bih videla drugačije stvari, ljude, kulture; nikada ne bih upoznala različite ljude i shvatila da sam i sama različita, "nesvakidašnje provincijsko dete". Da se nismo preselili u Beograd, nikada ne bih doživela svoju prvu ljubav onako kako sam je doživela. Da nisam pronašla tu i takvu ljubav, nikada ne bih počela da pišem poeziju i, kako je vreme prolazilo, ozbiljno shvatila svoje mogućnosti.
Lanac bi mogao ići u nedogled. Lako se može dogoditi da je jedan tako turoban trenutak kao što je razvod vaših roditelja možda ključni momenat za vašu buduću sreću, uspeh, šansu da doživite nešto veliko. Znate i sami da se najbolje kreacije događaju iz najdublje tuge. Ljudi su neke od najkvalitetnijih dela stvarali kada ih melanholija prži. Znate dobro o čemu govorim, zar ne? Kada ste tužni, događa se da se pretvarate u čauru, a zatim iz čaure izlazi nekakvo magično biće. Tada staneš pred ogledalo, a onda sledi adrenalin, kao igla koja probija srce Mije Valas u Pulp Fiction. Kao Nevestino mrdanje stopala u Kill Bill. Ustaneš, nasmeješ se obrišeš se i uradiš, dostigneš nešto čime ćeš upotpuniti svoj život.
Nekada čovek izgubi milione, ali onda shvati da je to tako i trebalo biti, jer inače ne bi pronašao to što mu je zaista važno. Bilo je ljudi koji su prodali sve što su imali i otišli u brda, daleko od svega na šta su navikli, ali onda tamo upoznali osobu svog života, stvorili delo koje je ušlo u legendu ili postali vodiči izgubljenih masa. Da li je to sve stvar slučaja, ili je to baš taj smer kojim je trebalo da hodate od samog početka?

"Udarna rečenica", što bi Englezi rekli, a koju sam izgovorila hiljadu puta je: sve što u životu uradiš, svako kog upoznaš, poljubiš, udariš; svaka pesma, knjiga, film, slika...koje vidiš, čuješ ili pročitaš; svaka ulica kojom pođeš, čak i kada si želeo poći nekom drugom, pa zalutao - sve te tačke čine te takvim kakva si / kakav si danas. Da ste samo jednom pošli desno umesto levo, izostali iz bioskopa kad je trebalo da odete, mimoišli osobu koju biste inače upoznali - sada biste u ogledalu videli nekog sasvim drugačijeg. Zato se pitam, da li zaista postoji taj jedan jedini put? Kada bih, u inat, skrenula malo u stranu, da li bih mogla da izmenim sve ili bih se ponovo našla na istoj liniji? Mnogo puta sam pokušavala to, ali nije vredelo. Nastavljam istim drumom, bez obzira na cimanje uzdi. Stvari za koje sam bila uverena da su važne, isparile su, a izmilile su neke druge koje sam davno otpisala.
Možda ćeš ovo sve zaboraviti poput jedva sklepanih reklama na lokalnoj televiziji, a možda će te naterati da razmisliš: da li je sva ta nervoza, očaj, ustreptalost potrebna, ili svaku od nesrećnih okolnosti možeš shvatiti samo kao prekretnicu ka nečem boljem, svetlijem, jačem? Bilo kako bilo, upotrebi sve što se događa, dobro ili loše, u svrhu svog razvitka. Svu energiju koju biste upotrebili za očaj, uložite u nove korake po tom brdu ispred vas. Nek svest pobedi bes, to je sve.

Možda ti možeš biti nešto u čemu sam ja dobra...?

Još jedan rođendan. Vreme, zašto lepršaš brže nego moje misli? Ove godine, taj datum je predstavljen (od strane nekog čikice u Sjedinjenim Državama) kao datum kada ćemo svi mi napustiti ovaj svet pod udarcem nekakvih nenormalnih zemljotresa. Obično ne obraćam pažnju na takve izjave i prognoze, jer ih je, za mog dosadašnjeg života, bilo najmanje tri ili četiri, pa zašto brinuti? Međutim, ovoga puta... Sada sam u prelomnom dobu života; izrastam i sazrevam, planiram i stvaram. Bilo kakva iznenadna katastrofa bi sve sravnila - nade, ciljeve, taj tako lepo uoblikovan put.
Čemu tolika panika? Ukoliko imaš plan, ostvaruj ga. Zauvek briga zbog dostizanja cilja. Onda sledi kočenje, jer ne možeš da nastaviš ako misliš da nećeš moći da završiš. Ove subote, na veče još jednog smaka sveta, sam baš o tome razmišljala - koliko mi, u stvari, želimo da živimo?
Nikada me, zapravo, nije bilo briga kako živim. Dete sam, halo! Ne pazim na to koliko cigareta pušim, da li prelazim ulicu na zeleno, da li smem da uskočim u reku u februaru, da li sam razbesnela nekog ko bi me mogao ubiti. Nije mi, zaista, bilo važno da "doživim stotu". Zatim ti neko pomene da svet može da nestane... a tebi prođe onaj fleš: "Hej, u stvari želim da živim!"
Očaj koji te tada hvata jači je od svakog samozadovoljstva.
Sedela sam u presporom autobusu, truckajući se kroz Beograd tog dvadesetprvog, načelno ne verujući u priče o smaku sveta. Međutim, mozak radi svoje: "Nebesa...zar će ovi namrgođeni ljudi i ovaj zagušljivi vazduh biti, možda, poslednje što ću videti na ovom svetu? Zar nisam zaslužila bolje, lepše poslednje minute? Toliko toga je ostalo nedovršeno...šta ako se TO stvarno dogodi večeras? Zar neću biti s porodicom, jer sam ovde, u ovom groznom autobusu? Zar neću imati vremena da uradim sve ono...? Zar iza mene neće čak ni moji radovi ostati?"
Nikada me pažnja nije držala dugo na jednoj temi. Menjala sam se brže nego što neko diše. Jednu za drugom, faze sam odbacivala poput stare košuljice. To se, možda, može nazivati odrastanjem. Puno energije je utrošeno na misli o tome kako sve kroz mene prođe isuviše brzo. Povremeni vapaj za nekim zaboravljenim planovima... ali, onaj fleš u subotu mi je u glavu usadio izvrsnu pomisao: "Zašto mislim da ni u čemu neću biti dovoljno dobra? Život je nešto u čemu sam zaista dobra."
Živim kako osećam, želim, žudim. Bez obzira na mesto, vreme i okolnosti. Imam talente. Volim i vole me i smejem se i trčim i dišem i putujem i sanjam. Dobra sam u življenju! Jebeni mag. Kao i ti, ona, jebiga, ko god. Zato smo tu. Nakon toliko godina - bez obzira na klimu, reči, manjak ili višak emocija, novac, sve - volim život.
Nadam se da ovo ima smisla? Whatever. Samo probajte, uradite što i ja - osvrnite se i pomislite: da li vam je baš u potpunosti svejedno šta će vam se sutradan dogoditi?

Pa, da li sam izmišljena?

Prošle večeri sam izašla s društvom u klub koji sam, još prošlog puta kada su me tamo odvukli, istakla kao mesto u koje nikada više neću nogom kročiti. Razlog? Užasna muzika, atmosfera ravna marginalnoj birtiji; sve u svemu, osrednji sevdah usred "najurbanijeg srpskog grada". Da bude gore, klub je ograničen na, takozvanu, "alternativnu populaciju" naše zemlje. To me je, zapravo, najviše i zbunilo. Zar se oni ne busaju u grudi kako imaju ukusa? Ne, nisam folirant koji prezire "seljake". Zaista nisam. Volim kada vidim da je neko srećan, pa i u najmanjim stvarima. Ne ograničavam se na urbane sredine i stavove, štaviše - često govorim da sam kasno rodjena. Ono što me zapravo nervira je činjenica da, kako stvari stoje, ja nisam "u toku", jer sebe ne unazađujem uživanjem u tako jednostavnim stvarima kao što je "tugovanje za nekim tamo uz pesmu istog tipa koju izvodi Stoja i čašicu nečeg jeftinog a jakog". Jedno je sevdah, a drugo je površnost uz potpuno odsustvo ukusa. Hm... odbijam da budem deo bezlične mase. Zauzvrat, od osnovne škole dobijam primedbe kako nisam "Srpkinja". Ne razumem.
Da ne lutam isuviše od teme, glavno pitanje je: Kada je luzer postao popularan a popularna osoba luzer? Kada je došlo do te promene? Mislim da je niko, zapravo, nije ni osetio. Samo se desila. Kao što proleće dođe, kao što stari pripovedaju da se iz ovozemaljskog prelazi u neki drugi život. Niko to, isprva, ne oseti, samo mu se desi.
Neću lutati daleko...uzmimo dvadeseti vek. Bilo je ovako: umetnici, pisci su bili fazon, bili su najpopularnija bića na planeti. Pa filmadžije. Nouvelle vague i Vels i Kjubrik, molim lepo. Nakon toga, rokeri. Bogovi omladine i predmet proučavanja u školama. Pop Art je, svakako, bio magija za sebe. Onda opet film. Pa masmedijske zvezde, video je ubio radio zvezdu. Zatim alternativa, Grandž, Kejv, Bjork, HipHop, Linč, povratak slem poezije, pa internet senzacije. Svi ti ljudi, voleli ih ti i ja, ili ne - dali su svoj doprinos modernom društvu, svako na svoj način i tako ostali nekakvi uzori i primeri. Celu tu priču, jedno kratko vreme, pokušala je da zgazi dizel generacija. Kod nas je za to kriv umor zbog socijalnog stanja. U svetu je to viđeno samo kao istraživanje novih polja i prevaziđeno je. Nebesima hvala, te je novi milenijum sa sobom doneo i nove napore da, se vrati nekakav kvalitet u psihofizički život novih generacija. Nakon svega toga, krvi i znoja uloženog da pamet pobedi, kako smo se na ovom domaćem terenu vratili u najgori stadijum prošlog veka? Taj sam kraj, kada su svi vrištali za inteligentnijom budućnošću? Izgleda da taj grozni stav "zaboravi mozak, daj da se pije, šmrče, seksa" zapravo nikada i nismo ubili, samo se vešto krio, čekajući trenutak kada su ljudi isuviše zauzeti jurnjavom za novcem, kako bi ponovo napao, ovaj put svim snagama naše uši, novčanike, celu kulturu.
Umesto da, na neki način, pokušamo da suzbijemo to, mi smo uspeli da i taj alternativni sloj ljudi nazovemo "hipsterima", a oni zauzvrat, umesto da zastupaju ono što su isprva i pokušavali da zastupaju, sada igraju na istim mestima kao i ostali ljudi-klonovi. Samo zbog toga što smo mi - ljudi - skloni ponižavanju svakoga ko pokuša biti drugačiji, pa smo, ne razmišljajući, ubili i ono malo bunta i pretvorili ga u mejnstrim.
Zbog svega toga, zbog činjenice da je tako malo ljudi u zemlji koji se i dalje trude da svest pobedi bes, pitam to: da li zaista postojimo? Da nismo, nekim slučajem, izmišljeni? Ništa drugo, u ovom trenu, ne bi mi prošlo kroz glavu, jer drugačije objašnjenje za uzaludne pokušaje da se neko dobro iskopa iz najmračnijih dubina današnjeg ludila, ne postoji.
Hajde, reci mi, da li ja, zapravo, postojim? Više ne znam.