Prošle večeri sam izašla s društvom u klub koji sam, još prošlog puta kada su me tamo odvukli, istakla kao mesto u koje nikada više neću nogom kročiti. Razlog? Užasna muzika, atmosfera ravna marginalnoj birtiji; sve u svemu, osrednji sevdah usred "najurbanijeg srpskog grada". Da bude gore, klub je ograničen na, takozvanu, "alternativnu populaciju" naše zemlje. To me je, zapravo, najviše i zbunilo. Zar se oni ne busaju u grudi kako imaju ukusa? Ne, nisam folirant koji prezire "seljake". Zaista nisam. Volim kada vidim da je neko srećan, pa i u najmanjim stvarima. Ne ograničavam se na urbane sredine i stavove, štaviše - često govorim da sam kasno rodjena. Ono što me zapravo nervira je činjenica da, kako stvari stoje, ja nisam "u toku", jer sebe ne unazađujem uživanjem u tako jednostavnim stvarima kao što je "tugovanje za nekim tamo uz pesmu istog tipa koju izvodi Stoja i čašicu nečeg jeftinog a jakog". Jedno je sevdah, a drugo je površnost uz potpuno odsustvo ukusa. Hm... odbijam da budem deo bezlične mase. Zauzvrat, od osnovne škole dobijam primedbe kako nisam "Srpkinja". Ne razumem.
Da ne lutam isuviše od teme, glavno pitanje je: Kada je luzer postao popularan a popularna osoba luzer? Kada je došlo do te promene? Mislim da je niko, zapravo, nije ni osetio. Samo se desila. Kao što proleće dođe, kao što stari pripovedaju da se iz ovozemaljskog prelazi u neki drugi život. Niko to, isprva, ne oseti, samo mu se desi.
Neću lutati daleko...uzmimo dvadeseti vek. Bilo je ovako: umetnici, pisci su bili fazon, bili su najpopularnija bića na planeti. Pa filmadžije. Nouvelle vague i Vels i Kjubrik, molim lepo. Nakon toga, rokeri. Bogovi omladine i predmet proučavanja u školama. Pop Art je, svakako, bio magija za sebe. Onda opet film. Pa masmedijske zvezde, video je ubio radio zvezdu. Zatim alternativa, Grandž, Kejv, Bjork, HipHop, Linč, povratak slem poezije, pa internet senzacije. Svi ti ljudi, voleli ih ti i ja, ili ne - dali su svoj doprinos modernom društvu, svako na svoj način i tako ostali nekakvi uzori i primeri. Celu tu priču, jedno kratko vreme, pokušala je da zgazi dizel generacija. Kod nas je za to kriv umor zbog socijalnog stanja. U svetu je to viđeno samo kao istraživanje novih polja i prevaziđeno je. Nebesima hvala, te je novi milenijum sa sobom doneo i nove napore da, se vrati nekakav kvalitet u psihofizički život novih generacija. Nakon svega toga, krvi i znoja uloženog da pamet pobedi, kako smo se na ovom domaćem terenu vratili u najgori stadijum prošlog veka? Taj sam kraj, kada su svi vrištali za inteligentnijom budućnošću? Izgleda da taj grozni stav "zaboravi mozak, daj da se pije, šmrče, seksa" zapravo nikada i nismo ubili, samo se vešto krio, čekajući trenutak kada su ljudi isuviše zauzeti jurnjavom za novcem, kako bi ponovo napao, ovaj put svim snagama naše uši, novčanike, celu kulturu.
Umesto da, na neki način, pokušamo da suzbijemo to, mi smo uspeli da i taj alternativni sloj ljudi nazovemo "hipsterima", a oni zauzvrat, umesto da zastupaju ono što su isprva i pokušavali da zastupaju, sada igraju na istim mestima kao i ostali ljudi-klonovi. Samo zbog toga što smo mi - ljudi - skloni ponižavanju svakoga ko pokuša biti drugačiji, pa smo, ne razmišljajući, ubili i ono malo bunta i pretvorili ga u mejnstrim.
Zbog svega toga, zbog činjenice da je tako malo ljudi u zemlji koji se i dalje trude da svest pobedi bes, pitam to: da li zaista postojimo? Da nismo, nekim slučajem, izmišljeni? Ništa drugo, u ovom trenu, ne bi mi prošlo kroz glavu, jer drugačije objašnjenje za uzaludne pokušaje da se neko dobro iskopa iz najmračnijih dubina današnjeg ludila, ne postoji.
Hajde, reci mi, da li ja, zapravo, postojim? Više ne znam.
Da ne lutam isuviše od teme, glavno pitanje je: Kada je luzer postao popularan a popularna osoba luzer? Kada je došlo do te promene? Mislim da je niko, zapravo, nije ni osetio. Samo se desila. Kao što proleće dođe, kao što stari pripovedaju da se iz ovozemaljskog prelazi u neki drugi život. Niko to, isprva, ne oseti, samo mu se desi.
Neću lutati daleko...uzmimo dvadeseti vek. Bilo je ovako: umetnici, pisci su bili fazon, bili su najpopularnija bića na planeti. Pa filmadžije. Nouvelle vague i Vels i Kjubrik, molim lepo. Nakon toga, rokeri. Bogovi omladine i predmet proučavanja u školama. Pop Art je, svakako, bio magija za sebe. Onda opet film. Pa masmedijske zvezde, video je ubio radio zvezdu. Zatim alternativa, Grandž, Kejv, Bjork, HipHop, Linč, povratak slem poezije, pa internet senzacije. Svi ti ljudi, voleli ih ti i ja, ili ne - dali su svoj doprinos modernom društvu, svako na svoj način i tako ostali nekakvi uzori i primeri. Celu tu priču, jedno kratko vreme, pokušala je da zgazi dizel generacija. Kod nas je za to kriv umor zbog socijalnog stanja. U svetu je to viđeno samo kao istraživanje novih polja i prevaziđeno je. Nebesima hvala, te je novi milenijum sa sobom doneo i nove napore da, se vrati nekakav kvalitet u psihofizički život novih generacija. Nakon svega toga, krvi i znoja uloženog da pamet pobedi, kako smo se na ovom domaćem terenu vratili u najgori stadijum prošlog veka? Taj sam kraj, kada su svi vrištali za inteligentnijom budućnošću? Izgleda da taj grozni stav "zaboravi mozak, daj da se pije, šmrče, seksa" zapravo nikada i nismo ubili, samo se vešto krio, čekajući trenutak kada su ljudi isuviše zauzeti jurnjavom za novcem, kako bi ponovo napao, ovaj put svim snagama naše uši, novčanike, celu kulturu.
Umesto da, na neki način, pokušamo da suzbijemo to, mi smo uspeli da i taj alternativni sloj ljudi nazovemo "hipsterima", a oni zauzvrat, umesto da zastupaju ono što su isprva i pokušavali da zastupaju, sada igraju na istim mestima kao i ostali ljudi-klonovi. Samo zbog toga što smo mi - ljudi - skloni ponižavanju svakoga ko pokuša biti drugačiji, pa smo, ne razmišljajući, ubili i ono malo bunta i pretvorili ga u mejnstrim.
Zbog svega toga, zbog činjenice da je tako malo ljudi u zemlji koji se i dalje trude da svest pobedi bes, pitam to: da li zaista postojimo? Da nismo, nekim slučajem, izmišljeni? Ništa drugo, u ovom trenu, ne bi mi prošlo kroz glavu, jer drugačije objašnjenje za uzaludne pokušaje da se neko dobro iskopa iz najmračnijih dubina današnjeg ludila, ne postoji.
Hajde, reci mi, da li ja, zapravo, postojim? Više ne znam.
Upravo se ja tako osecam.. Pitaju me ljudi zasto ne izlazim vikendom. A gde da izadjem a da ne cujem Seku Aleksic ili neku Dunju Ilic? Vidim klinke od 13-14 godina kako padaju u trans kada krene neka njihova pesma i okrene mi se u stomaku. Jednostavno ne pronalazim sebe tu, i to je to, a ako nekome smeta, to nije moj problem nego njihov :) btw odlican post ;)
ОдговориИзбриши