Možda ti možeš biti nešto u čemu sam ja dobra...?

Još jedan rođendan. Vreme, zašto lepršaš brže nego moje misli? Ove godine, taj datum je predstavljen (od strane nekog čikice u Sjedinjenim Državama) kao datum kada ćemo svi mi napustiti ovaj svet pod udarcem nekakvih nenormalnih zemljotresa. Obično ne obraćam pažnju na takve izjave i prognoze, jer ih je, za mog dosadašnjeg života, bilo najmanje tri ili četiri, pa zašto brinuti? Međutim, ovoga puta... Sada sam u prelomnom dobu života; izrastam i sazrevam, planiram i stvaram. Bilo kakva iznenadna katastrofa bi sve sravnila - nade, ciljeve, taj tako lepo uoblikovan put.
Čemu tolika panika? Ukoliko imaš plan, ostvaruj ga. Zauvek briga zbog dostizanja cilja. Onda sledi kočenje, jer ne možeš da nastaviš ako misliš da nećeš moći da završiš. Ove subote, na veče još jednog smaka sveta, sam baš o tome razmišljala - koliko mi, u stvari, želimo da živimo?
Nikada me, zapravo, nije bilo briga kako živim. Dete sam, halo! Ne pazim na to koliko cigareta pušim, da li prelazim ulicu na zeleno, da li smem da uskočim u reku u februaru, da li sam razbesnela nekog ko bi me mogao ubiti. Nije mi, zaista, bilo važno da "doživim stotu". Zatim ti neko pomene da svet može da nestane... a tebi prođe onaj fleš: "Hej, u stvari želim da živim!"
Očaj koji te tada hvata jači je od svakog samozadovoljstva.
Sedela sam u presporom autobusu, truckajući se kroz Beograd tog dvadesetprvog, načelno ne verujući u priče o smaku sveta. Međutim, mozak radi svoje: "Nebesa...zar će ovi namrgođeni ljudi i ovaj zagušljivi vazduh biti, možda, poslednje što ću videti na ovom svetu? Zar nisam zaslužila bolje, lepše poslednje minute? Toliko toga je ostalo nedovršeno...šta ako se TO stvarno dogodi večeras? Zar neću biti s porodicom, jer sam ovde, u ovom groznom autobusu? Zar neću imati vremena da uradim sve ono...? Zar iza mene neće čak ni moji radovi ostati?"
Nikada me pažnja nije držala dugo na jednoj temi. Menjala sam se brže nego što neko diše. Jednu za drugom, faze sam odbacivala poput stare košuljice. To se, možda, može nazivati odrastanjem. Puno energije je utrošeno na misli o tome kako sve kroz mene prođe isuviše brzo. Povremeni vapaj za nekim zaboravljenim planovima... ali, onaj fleš u subotu mi je u glavu usadio izvrsnu pomisao: "Zašto mislim da ni u čemu neću biti dovoljno dobra? Život je nešto u čemu sam zaista dobra."
Živim kako osećam, želim, žudim. Bez obzira na mesto, vreme i okolnosti. Imam talente. Volim i vole me i smejem se i trčim i dišem i putujem i sanjam. Dobra sam u življenju! Jebeni mag. Kao i ti, ona, jebiga, ko god. Zato smo tu. Nakon toliko godina - bez obzira na klimu, reči, manjak ili višak emocija, novac, sve - volim život.
Nadam se da ovo ima smisla? Whatever. Samo probajte, uradite što i ja - osvrnite se i pomislite: da li vam je baš u potpunosti svejedno šta će vam se sutradan dogoditi?

Pa, da li sam izmišljena?

Prošle večeri sam izašla s društvom u klub koji sam, još prošlog puta kada su me tamo odvukli, istakla kao mesto u koje nikada više neću nogom kročiti. Razlog? Užasna muzika, atmosfera ravna marginalnoj birtiji; sve u svemu, osrednji sevdah usred "najurbanijeg srpskog grada". Da bude gore, klub je ograničen na, takozvanu, "alternativnu populaciju" naše zemlje. To me je, zapravo, najviše i zbunilo. Zar se oni ne busaju u grudi kako imaju ukusa? Ne, nisam folirant koji prezire "seljake". Zaista nisam. Volim kada vidim da je neko srećan, pa i u najmanjim stvarima. Ne ograničavam se na urbane sredine i stavove, štaviše - često govorim da sam kasno rodjena. Ono što me zapravo nervira je činjenica da, kako stvari stoje, ja nisam "u toku", jer sebe ne unazađujem uživanjem u tako jednostavnim stvarima kao što je "tugovanje za nekim tamo uz pesmu istog tipa koju izvodi Stoja i čašicu nečeg jeftinog a jakog". Jedno je sevdah, a drugo je površnost uz potpuno odsustvo ukusa. Hm... odbijam da budem deo bezlične mase. Zauzvrat, od osnovne škole dobijam primedbe kako nisam "Srpkinja". Ne razumem.
Da ne lutam isuviše od teme, glavno pitanje je: Kada je luzer postao popularan a popularna osoba luzer? Kada je došlo do te promene? Mislim da je niko, zapravo, nije ni osetio. Samo se desila. Kao što proleće dođe, kao što stari pripovedaju da se iz ovozemaljskog prelazi u neki drugi život. Niko to, isprva, ne oseti, samo mu se desi.
Neću lutati daleko...uzmimo dvadeseti vek. Bilo je ovako: umetnici, pisci su bili fazon, bili su najpopularnija bića na planeti. Pa filmadžije. Nouvelle vague i Vels i Kjubrik, molim lepo. Nakon toga, rokeri. Bogovi omladine i predmet proučavanja u školama. Pop Art je, svakako, bio magija za sebe. Onda opet film. Pa masmedijske zvezde, video je ubio radio zvezdu. Zatim alternativa, Grandž, Kejv, Bjork, HipHop, Linč, povratak slem poezije, pa internet senzacije. Svi ti ljudi, voleli ih ti i ja, ili ne - dali su svoj doprinos modernom društvu, svako na svoj način i tako ostali nekakvi uzori i primeri. Celu tu priču, jedno kratko vreme, pokušala je da zgazi dizel generacija. Kod nas je za to kriv umor zbog socijalnog stanja. U svetu je to viđeno samo kao istraživanje novih polja i prevaziđeno je. Nebesima hvala, te je novi milenijum sa sobom doneo i nove napore da, se vrati nekakav kvalitet u psihofizički život novih generacija. Nakon svega toga, krvi i znoja uloženog da pamet pobedi, kako smo se na ovom domaćem terenu vratili u najgori stadijum prošlog veka? Taj sam kraj, kada su svi vrištali za inteligentnijom budućnošću? Izgleda da taj grozni stav "zaboravi mozak, daj da se pije, šmrče, seksa" zapravo nikada i nismo ubili, samo se vešto krio, čekajući trenutak kada su ljudi isuviše zauzeti jurnjavom za novcem, kako bi ponovo napao, ovaj put svim snagama naše uši, novčanike, celu kulturu.
Umesto da, na neki način, pokušamo da suzbijemo to, mi smo uspeli da i taj alternativni sloj ljudi nazovemo "hipsterima", a oni zauzvrat, umesto da zastupaju ono što su isprva i pokušavali da zastupaju, sada igraju na istim mestima kao i ostali ljudi-klonovi. Samo zbog toga što smo mi - ljudi - skloni ponižavanju svakoga ko pokuša biti drugačiji, pa smo, ne razmišljajući, ubili i ono malo bunta i pretvorili ga u mejnstrim.
Zbog svega toga, zbog činjenice da je tako malo ljudi u zemlji koji se i dalje trude da svest pobedi bes, pitam to: da li zaista postojimo? Da nismo, nekim slučajem, izmišljeni? Ništa drugo, u ovom trenu, ne bi mi prošlo kroz glavu, jer drugačije objašnjenje za uzaludne pokušaje da se neko dobro iskopa iz najmračnijih dubina današnjeg ludila, ne postoji.
Hajde, reci mi, da li ja, zapravo, postojim? Više ne znam.