субота, 14. март 2015.

"Nama nova godina ništa nije donela... Dim iz dimnjaka?"



            Prošle godine sam dvanaestog marta pisala o herojima. Od Srđe Popovića preko Lenona, do Zorana Đinđića. Lepo je razmišljati o njima kao o nečijim herojima i uzorima. Međutim, promaklo mi je nešto što uistinu nije smelo – i na heroje se zaboravlja. Neki pozitivci su danas omraženi, a neki negativci se rehabilituju.
            Kako istoriju piše pobednik – a na ovim prostorima se međusobno pobeđuju svakih nekoliko godina, dok ne pobede sami sebe, a uvek uz to i nas – tako se u stilu Orvelovog „Ministarstva istine“ uvek neko drugi, neko sledeći zaboravlja, neko zamrzi, zavoli ili briše. Svakome po potrebi, a sve manje po zasluzi.
            Pre par dana, protekao je još jedan 9. mart. Jedan Fejsbuk prijatelj je objavio fotografiju Draškovićevog rukovanja s predstavnicima današnjeg državnog vrha – igrom slučaja ili naše nemarnosti, istog vrha koji je postojao i onog prvog 9. marta. Tada ste ga vi, tadašnji studenti, izvlačili iz zatvora. Tada ste vi bili udarani, prskani, trovani i gaženi tenkovima. Tada je Vuk, u očima malog studenta, bio poput onog „čoveka – tenka“ iz Kine, koji je stajao ispred kolone oklopnih vozila surovog režima. Vuk je tada bio nečiji heroj, a brada i kokarda su bile nevidljive. Sada su vrlo vidljive. Sada su jedino one preostale.
            Onda razmišljam: da li bi danas i Zoran nekome bio to što je sada nama Vuk? Da li biste isključivali TV kada ga ugledate u skupštinskom prenosu ili bacali novine u kojima se on rukuje sa Njima? Sumnjam, ali nije nemoguće. Mada, isto tako sumnjam da bi Zoran danas živeo ovde. A možda ipak ne bi preživeo? Možda je taj metak koji ga je stigao 12. marta bio neminovan, samo je bilo pitanje dužine njegovog puta, kao što reče jednom Mira Karanović?
            Vidite, nije problem u tome ko ga je ubio. Da nije taj neko, bio bi neko drugi. Krivac nesumnjivo mora biti kažnjen, ali je posebno bolna činjenica da je u trenutku kada je metak probio to još mlado telo bilo mnogo onih koji su odahnuli, a da nisu povukli obarač.
            Kada je spiker pre dvanaest godina čitao vest o Zoranovoj smrti, ja sam bila u krevetu, mrtva bolesna. Grip je učinio da ceo događaj ispratim ravnodušnim pogledom, zamagljenim očima. Bila sam klinka, i možda nisam znala mnogo, ali sam u tom krevetu imala puno vremena za razmišljanje: „Čekaj, a gde su svi oni njegovi? Kako nisu videli... znali ko sedi nedaleko od te zgrade, kod malog prozora prekrivenog ćebetom?“ To su sada pitanja koja su iza nas. A, hej, zašto su iza? Ko je taj ko će reći „To je završena priča, pročitano poglavlje“? Možda jesam bila dete, ali sam do sada imala dvanaest godina da posmatram i pamtim. Jedino što sam primetila za tih dvanaest godina je rastuća ravnodušnost ljudi i opšta želja za uokvirenjem i pakovanjem nečega oko čega se nije stegao ni prvi čvor. Ništa nije rešeno. U vezi s tim će se učiniti ono što je učinjeno i u vezi s mnogim događajima do sada – pustićemo da napada dovoljno prašine da se više ne vidi ni ta, a ni sve priče ispred i iza nje. Tako je najlakše. Onda ćemo mirno gaziti preko te prašine, kao preko zatrpanih rimskih ruševina u centru Beograda, jer bolje je ne razmišljati šta ruševine kriju. Zašto se zamarati? Ta, na inertnosti i ravnodušnosti jezdimo već vekovima – zar da ova priča bude izuzetak?
            Prošla je u četvrtak još jedna „Šetnja za Zorana“. Još jedna prava parada srama. Šetali su odvojeno svi oni koje je on nekada vezivao. Sutra ćemo svi ponovo na posao, čitaćemo iste novine kao i juče, slušaćemo kako smo bliže EU, kako opet prete Brankici, kako je umro Vlada Divljan. No, ima dovoljno prašine za sve te i mnogo novih priča. Za sve nas. „Samo čekam da prođe“, pevao je Milan Mladenović. Mada, i njega se sećamo sve ređe.

Нема коментара:

Постави коментар