Septembar je, zapravo, jedan izdajnički mesec. Toplo je, a zapravo ti je hladno i vetar je i neprestano si nervozan jer se istovremeno znojiš u toj nekoj jakni. Negde polovinom tog meseca, upravo tako raspoložena, morala sam do obližnjeg marketa, mrzeći sve ljude i sebe, gledajući na to putovanje kao na nešto što će brzo proći. Ušla sam, kupila, izašla. Utom, negde u jurnjavi nazad sam obišla nekog dečaka, stajao je naslonjen na zid do vrata marketa i gledao u prolaznike. Nisam obraćala pažnju, jer kada živiš neko vreme u velikom gradu, navikneš na to da uvek neko negde stoji, i neko negde gleda u tebe kada prolaziš. U kraj oka mi je upala samo slika deteta od nekih jedanaest godina, smeđe kose, u pomalo dotrajalom duksu. Nakon nekoliko dana, ponovo sam ušla u market, a mali je ponovo stajao nedaleko od vrata. Opet sam prošla, kupila, izašla. U kraj oka mi je upala ista ona slika dečaka u dotrajalom duksu. Odmakavši malo, okrenula sam se, on se tamo kod zgrade približio vratima i gledao unutra. Otišla sam kući i zaboravila.
Od tada je prošlo par nedelja... tada sam morala u market i... ponovo videla istog dečaka. Ovoga puta sam se okrenula ka njemu. On me gledao u oči, a u rukama je držao nešto – poklopac nekakve kutije za cipele i preko njega veliki papir, na kome je ćirilicom nespretno, krupno ispisano: „Treba mi za hranu“. Osetila sam se kao da mi je kroz stomak prošlo neko topovsko đule i zatim se spustilo u noge, koje su lagano popustile. Uvukla sam se kroz klizeća vrata u zgradu i počela da razmišljam zašto sam uopšte tu. Šta sam htela ovde? Ah, da, hranu. Kod sebe sam imala dovoljno novca za hleb, ručak i nešto slatko. Okrenula sam se, mali je i dalje bio tu, sa druge strane klizećih vrata. Gledao je u ljude i ćutao. Oni su uglavnom prolazili, i nisu čitali šta piše na onom papiru. Svi nekuda žure, imaju neku decu, muževe, mačke. Krči im stomak ili kasne na posao, trebalo bi što pre kupiti i stići na autobus, ili u stan u kome je toplo. Već je bio kraj septembra, nikome se nije stajalo na ulici dugo. Osim tom dečaku. On je stajao, jer njega nigde nije čekala neka mačka, niti autobus. Stajao je, jer je mislio da bi baš to tu trebalo da radi. Da mu je to tu baš trebalo: hrana. Iz ruke mi je ispala plastična korpa, a ostali kupci su se okrenuli uz onaj uvek isti pogled: „Gospode, šta je sad ovoj budali?“. Svi su nervozni. Ne vole da čekaju u redu za kasu, a kasirke ne vole to što sede iza nje. U korpu sam ubacila hleb i to slatko. Ručak mogu i sama da spremim. Uzela sam kusur i sa njim u ruci prošla kroz ona klizeća vrata. Setila sam se onog filma sa Gvinet Paltrou, kada kroz takva vrata prođe i u tom momentu počnu da joj se dešavaju dva života: jedan koji bi htela, drugi koji ima. Svi možemo tako: da maštamo, ili da preduzimamo. Nisam ja u sekundi nakon prolaska kroz ta vrata učinila ništa uberherojski – samo sam kusur ostavila nekom tu dečaku, koji je mirisao na neokupano i veoma tiho izgovorio „Hvala“ – ali je on učinio mnogo. On me podsetio na to koliko smo otupeli... kako smo, u žurbi da stignemo svojim stanovima i mačkama i poslovima, zaboravili da primećujemo život koji se odigrava svuda. Taj život je i sladak u zalascima sunca na nekom kalemeganskom zidu, ali je i hladan i gladan i pokisao na nekoj klupi pokraj zatvorenog marketa. Moramo li uvek da žurimo? Moramo li da one koji ispuste korpu pogledamo kao da su nam dodatno zagorčali naporan dan? Treba li šutnuti životinju jer neće da se skloni, ili gunđati nekoj staroj ženi jer NE MOŽE da se skloni? Da li MORAMO da projurimo pored nekoga kada nas zamoli da stanemo, jer mislimo da će nas prevariti, opljačkati, pokvariti nam apetit? Neko samo želi da ga saslušamo, neko ne traži ništa sem da uzmemo letak jer živi od toga, a neko ima jedanaest godina i nije okupan dugo.
Pre par dana sam ponovo prošla pored marketa. Pored vrata nije stajao niko. Na klupi do zgrade je sedeo neki dečak, ali bio je daleko i u rukama nije imao onaj poklopac kutije za cipele. Tešila sam se kako nisam mogla da učinim više dok je stajao tu, ali istina je da sam mogla. Svako od nas može. Pa makar se samo okrenuo prema nekome i pokazao mu da je i on čovek, a ne samo nešto pored čega svi prolaze.
U hodniku moje zgrade stoji neki mali grafit... piše: „Budimo ljudi“. Pa, hajde.
Нема коментара:
Постави коментар