Dobro se sećam dana kada su mi javili da je Srđa Popović preminuo. To je bila ona nedelja u kojoj se žalilo za nekom drugom osobom, značajnom za jednu od naših otadžbina. Oktobar 2013. je ostao njen mesec. I to je potpuno u redu. Srđa je pokopan. Neki su plakali. Neki su prebacili kanal. Ali su neki plakali. Vratimo se sada na događaj koji datira deceniju pre. Ustreljen je premijer Srbije. Mnogi su plakali. Dve decenije ranije, umro je večni vođa, najveća enigma u istoriji jedne od naših otadžbina. Svi su plakali. Razlog zbog koga ih pominjem je taj što su svi učinili nešto zbog čega bi ljudi za njima pustili suzu. Ali su im se radovali kao živima. Ili ih bar poštovali. Gadno je kada živiš tako da ti se niko ne raduje. Veoma je važna razlika, prijatelju, između onih za kojima se plače i onih zbog kojih se plače. Nikada nemoj da budeš ovo drugo.
A šta je sa ljudima koji ostaju
živi? Da li će te se sećati? Da li će nastaviti tvojim putem? Da li će u tome
biti potpuno iskreni? Često srećem vrlo mlade ljude koji govore da je Zoran
Đinđić njihov heroj. Oni su bili deca kada je on sazivao mitinge, tribine i
debate. Bili su nesvesni težine njegove smrti. Pa, kako onda? Isto tako postoje
tinejdžeri čiji su heroji i uzori Lenon i Morison. Ili Tupak. Ili
Hemingvej, Dostojevski i Virdžinija Vulf. Hej, čoveče! Njih je odavno prekrila
zemlja ili rasuo vetar! Ti si prvi korak napravio juče! I šta su ti ljudi
učinili da bi bili nazvani herojima? A zašto neke državnike, pisce, muzičare,
naučnike niko više ne spominje?
Kažu da je ova godina jedna od onih
od velikog značaja. Bar za našu sadašnju otadžbinu. Novi izbori su za par dana.
Ponovo se spremamo za razgovore sa EU. Obeležava se pun vek od početka Velikog
rata. I tu su sada mnogobrojne priče o Gavrilu Principu. Da li je taj nesrećni
pokojni adolescent sada heroj ili zločinac? Izgleda – kako za koga. Ali ga
pamtimo. Svi ga pamte. I svi žele da se o njemu priča. Prave se predstave i
performansi o njemu. Bilo je sa njim još ljudi, ali ih se sete kao Baza Oldrina
u priči o putu na Mesec. Jer oni nisu povukli obarač. U stvari, to je poenta – ako želiš da te zapamte, sve što je
potrebno je to da povučeš neki obarač. Samo je pitanje kako i u koga. U šta i
zbog čega. Nikada nisam bila od onih
koji prvi pucaju. Ali sam želela. Nažalost, to nije isto!
Tog prokletog prošlog oktobra umro je i Lu Rid. E, taj je
vukao mnoge oroze i bio otporan na svaki pucanj. Topio je mozgove svih beznadežnih i inhibiranih. Na čelu sa
Vorholom. E – to sam želela! Takvo herojstvo. Za to je potrebno mnogo petlje. Srđa Popović je imao petlju da brani
svakog disidenta koji mu se za to obratio, bez obzira na politiku. Đinđić je
bio uporan u tome da pomera granice, bez obzira na upozorenja o mogućem udaru
na njegov život. Lenon je bio na vrhuncu svoje antiratne faze u vreme kada se
borio za američko državljanstvo. Tupak je snimio više albuma u poslednjih par
meseci života nego u celoj karijeri. Morison je rekao „higher“ na televiziji, u
vreme kada nisi smeo ni izdaleka da javno pomeneš travu. Tako se postaje heroj.
Popneš se na planinski vrh sveta prvi, uprkos svim rizicima. Povedeš brodove u
još neucrtani deo sveta. Šta te sprečava? Strah? Pa, nemaš pet godina! Mnogo
više ćeš izgubiti ovako. Tačnije – ništa nećeš dobiti. Kada se neko plaši
nekog prvog koraka, ja uvek to uporedim sa skakanjem u vodu – isprva se plašiš,
ali onda shvatiš da ako ne skočiš odmah, nikada to nećeš učiniti. Stajaćeš i
gledaćeš u vodu. Ćutaćeš, dok drugi u istu uranjaju. I onda ćeš sesti. I biće
te sramota. Najviše od sebe samog.
Rodžer Daltri je u jednoj staroj pesmi najbolje opisao
prezir prema ljudima koji se plaše. Rekao je: „I hope I die before I
get old“. U slobodnom prevodu: „Nadam se da ću umreti pre nego što postanem jučerašnje
vesti“.
Danas se navršava jedanaest godina od atentata na Zorana
Đinđića. Nekako te svi vole kada te više nema. I sada ga svi vole. Citiraju ga.
Oponašaju ga, pa onda drugi oponašaju njih. Ne mislim samo na javne ličnosti.
Ne bih da zalazim u političke teme. Zaista. „That got old“. Ovde se ne radi o
tome. U stvari, samo bih volela da svi ti ljudi probaju da stvore sopstveni put.
Sopstveno nasleđe. Budite heroji i sami. Kada se hvališ herojem, misliš da će
to da te učini bližim njemu. Da se očeše o tebe. Neće. Bori se da i sam učiniš
nešto zbog čega će jednoga dana plakati za tobom. Ili celoga života sa obale
gledaj kako drugi uskaču u vodu.
Нема коментара:
Постави коментар