"Nosite se u lepu & još lepšu budućnost" - Marlo Stenfild kao simbol onoga što stiže

Šta sam htela da kažem ovde? Najbolje da ti pojasnim obe pop-kulturne reference iz naslova:

Zajebancija o budućnosti je deo nonšalantne, ali zastrašujuće izjave mladog dripca i bezobzirnog kriminalca koga besprekorno tumači pokojni Gaga Nikolić u kultnom filmu "Mlad i zdrav kao ruža" (ko nije gledao, obavezna filmska lektira), biser crnotalasne Jugoslavije (jasno inspirisan Godarovim "Do poslednjeg daha") koji jednako i zabavlja i plaši, jer, kao što je i Gagin lik rekao: "Ja sam vaša budućnost", što su odvratne devedesete u već pokojnoj SFRJ savršeno opravdale, naviranjem generacije kriminalaca bez mnogo šlifa, bez puno kodeksa, generacija ljudi koji ne da jure glavom kroz zid, već zid izgaze do praha, pa se odozgo sa uživanjem popišaju i zapljunu ga. Na to nas je "Mlad i zdrav" gospodin u košulji sa britanskom zastavom upozoravao, ne zato što se stideo trijumfa svoje vrste, već grohotom se smejući gašenju empatije i poštenog odnosa među generacijama koje su, u to vreme, tek pišale u onaj pesak u obdaništu.

I sada ćeš, ako si poslednjih trideset godina spavao u pećini, pomisliti da sam htela da tu generaciju, koja je pravila sve moguće ulične gadosti devedesetih, označim kao stizanje neumitne propasti. Međutim, ovde ću morati da objasnim i drugi deo naslova.

Isti taj Gagin lik, Stiv, u ovoj mojoj paraleli, postavci, bi zapravo, danas, bio onaj koji se stidi omladine, sedeo bi pijan i uzaludno im govorio da je njegov soj (odvratan, kakvim sam ga iskreno predstavila) i dalje imao neke principe, i dalje je znao da udari na jačeg, da štiti kevu, sestru, da ne napada stare gospođe bez razloga (ovde izuzmite posebne praznoglavce poput ona dva mamlaza predstavljena u filmu "Do koske", naravno da je i tada bilo takvih), uzaludno bi tvrdio da su bili šmekeri u odnosu na sadašnje klince, ne shvatajući da su upravo oni ti koji su pokrenuli nezaustavljiv sunovrat, u kombinaciji sa bezumnim konzumerizmom i internetom (ako to nije jedno te isto), životom u ekranu, i beskrupoloznim kapitalizmom, upravo to što su pokrenuli "šmekeri" devedesetih i potpuno odbacivanje skrupula kojima su ih učili roditelji je pomoglo da deca koja sada narastaju u mlade ljude budu posve oslobođeni svake vrste empatije i biranja sredstava kojima se služe da dokažu da su jaki, jači, da vrede, dok u realnosti ne pokazuju gotovo nikakvu stvarnu vrednost i nadu.

Ime iz drugog dela naslova - Marlo Stenfild - je ime vođe narko kartela iz serije The Wire ("Žica", opet, ko nije gledao, ozbiljna lektira), kartela koji se pojavljuje u trećoj sezoni, i do kraja serije osvaja kompletno tržište drogom u Baltimoru (američkom gradu koji je pretrpeo kriminala više nego što je ijedan zaslužio), na najsurovije načine, bez ikakvog kodeksa i obaziranja na zajedništvo, bez poštovanja onih koji mu zapravo pomažu, u stvari koristeći ih i odbacujući kao slinave krpe. Marlo, momak u kasnim dvadesetim, ne sluša nikoga, ne trpi čak ni najmanje protivljenje, momak koji naređuje ubistva celih porodica nasumičnih ljudi za koje je samo ČUO glasinu da su rekli nekakvu primedbu. Marlo stoji uspravno, beživotnog pogleda, ravno, čovek koji se nikada ne osmehuje, ne zato što je uvek zabrinut, već zato što ga nije briga. Marlo deluje kao da bi svoju umiruću majku preskočio jer žuri na neki dil, ne zato što je besan na nju, nego samo zato što ne oseća ništa. Mene su on i ljudi oko njega više plašili nego većina horora. Oni su pravi. Vrlo su mogući. Oni su istinska najava, nukleus onoga što se sa mladima počelo masovno dešavati desetak godina kasnije.

Masakr (da na trenutak opet okrenem na lokalno) koji se dogodio prošlog maja u Beogradu, nažalost, mogu nazvati možda ne početkom niza takvih događaja (ne ponovilo se), ali brutalnim prikazom onoga što se odvija u bićima koja još nisu stasala ni da sebi stručno obrišu dupe, a kamoli da odgovaraju za nekakvo zlodelo. Klinci su postali potpuno bezosećajni. Klinci su sada ono čega se bojim. To su osobe koje će sutra voditi ovu i svaku drugu zemlju, a u njima više ne vidim niti nadu, niti život, niti zrno samilosti. Klinci su postali Marlo Stenfild, a da, usled sve veće nebrige, nisu sposobni ne da vode taj njegov kartel, nego da vode te sopstvene male živote do nekakve sredovečnosti.

Moram se, ponovo, vratiti na seriju The Wire. U jednoj od sezona, serija se delimično bavi školskim sistemom. Dva odgovorna čoveka pokušavaju da naprave NGO projekat rada sa "izgubljenom decom", onom koje je sistem zapostavio, i koja su društveno zastranila. Jedan od dvojice muškaraca se društvenim radom bavi dugo, drugi je bivši policajac. Prvi predlaže da rade sa kasnijim adolescentima. Drugi (bivši policajac, koji je tu generaciju na ulicama sretao previše puta) se nasmejao. Nije uspelo. Za taj uzrast je kasno. Društveni radnik onda predlaže srednjoškolce. Bivši policajac se opet smeje. "Ja ti predlažem još mlađe. Moramo da počnemo sa osnovcima." Pri prvom susretu sa grupom problematičnih osmaka su osetili nemoć, ta deca izražavaju toliki prkos i prezir prema svakom autoritetu ako taj nema upereno oružje. Dvojica muškaraca ostaju devastirani. Kako da rade sa decom za koju nikog nije briga? Roditelji su ih već tada ispustili/pustili, ulica ih već tretira kao marvu, međusobno se ne poštuju koliko boksersku vreću, kako da dođeš unutar takve glave, kada je glava već optočena betonom, a iznutra smoždena? Kada su neki od njih već na lekovima? Ili hapšeni? Prebijani? Kada im je neko iz generacije ubijen kao pseto?

Sa dolaskom novijih i novijih kompjuterskih pomagala, deceniju (sada već skoro dve) kasnije, takvi smoždeni mozgovi (koji su se, usled socijalne, ekonomske, kulturne i obrazovne devastacije u međuvremenu mnogo puta multiplicirali) prihvataju svaku tehnološku pomoć da pobegnu od stvarnosti, da pronađu utočište u izolaciji (nešto na šta je Dejvid Bouvi kroz vascelu diskografiju upozoravao od 70ih), jer su odavno prestali da razumeju i roditelje, nastavnike, braću i sestre i vršnjake. Gejming, koji je mojoj generaciji bio zajebancija početkom dvehiljaditih, često im postaje utočište, a s pojavom tiktoka, twitch-a itd postaje i način da uzmu kintu, ili da postanu "neko". Izvinjavam se na trenutku subjektivnosti: jebem ti ja identitet ako je jedini način da budeš "neko" to da imaš najviše pregleda za imbecilan klip ili to kako igraš igricu.

Vidi, da se razumemo: ovo nije ono "u moje vreme je bilo bolje" klasično kukanje. Svet mora da ide u novo. Uvek je išao u novo. Mi smo, za naše očeve, ili majke, bili kreteni ili zaludni s tadašnjim interesovanjima. Moja generacija je manje čitala od prethodnih, sledeća je manje gledala filmove od moje generacije, moja omiljena tinejdžerska muzika je bila puno jednostavnija, "praznoglavija" od tinejdžerske muzike mojih roditelja, kao što su trep i slične današnje stvari jednostavnije od te "moje" muzike. Ali, ajde, kao, razumem da se kulture menjaju. Ono što je zastrašujuće je što smo, negde usput, izgubili svest o tome da nas je gorepomenuti kapitalizam i konzumerizam (čitaj: jurnjava za parama, usled usrane ekonomske politike većine zemalja, i jurcanje za laganim zadovoljstvima koje ublazavaju stres), kao i ljudska prirodna potreba da svet prilagodi svojoj lenjosti, doveo do toga da nas retko šta izvan toga zanima, a s obzirom na to da smo i ranije slabo razumeli interesovanja svoje dece, sada, uz to, nemamo vremena ili snage da se i to malo potrudimo da ih razumemo. Tako ta deca počinju da se ograđuju sve snažnije, proboj unutar njihove glave je sve slabiji, a oni postaju sve hladniji, i sve više jedni druge vide kao virtuelne stvorove, pa tako i masakr u školi postaje samo "deset killova" kao u igrici, i prebijanje vršnjaka postaje prilika za viralni video, ništa više nije stvarno, baš kao što ni za Marla Stenfilda i njegovo dvoje ubica nije stvaran nijedan leš, pucaš i produžiš, juriš sledeću kintu, sledeću priliku da budeš faca, da budeš popularan, na osnovu minimalnog napora, bez zanimanja za istoriju, za starije, za ljudsko biće kao takvo. Današnji takav klinac ili klinka nas ostale ne vidi kao osobe. Vide nas kao nešto što im smeta. Najtragičnija stvar je to što ne mogu da racionalno objasne zašto im smetaš. Nemaju niti vokabular, niti socijalnu svest dovoljnu da ti objasne. Ne zanima ih. Jebeni tablet koji su im umorni ili zauzeti ili neobrazovani roditelji nehajno gurali u ruke kao bebama je učinio da odmalena za njih svet biva nešto virtuelno, nestvarno, nešto što se može pauzirati, a divne mogućnosti za učenje preko tog istog tableta su im u startu ugušene, tako što su upućivani isključivo na zabavu. "Vrli, novi svet" je indukovan kroz Youtube, instagram, tiktok. Kratke, sve kraće doze zadovoljstva upućuju na još takvih, i još, pa meni prođe dva sata vrteći besmislene klipove, zamisli koliko je takvih doza potrebno detetu koje za druge vrste interesovanja nije čulo?

Onda taj klinac napuni nekih četrnaest, šesnaest godina. Hormoni ga siluju, društvo ga ne sluša, a sitna zadovoljstva postaju sve potrebnija za zatrpavanje svih drugih praznina. To izaziva bes. On mora da dokaže da vredi makar koliko i mentoli koje gleda kroz ekran. Ne ume ili ne može, jer ili nema kintu, ili snagu, prefriganost, te se odlučuje za pakost. Za zlo. Zlo uvek privlači pažnju više nego dobro (da parafraziram Demijana u trećem filmu starog serijala Omen). Zlo će svi da zapamte. Onda ode i učini nešto kao ono dete prošlog maja u Beogradu. Ili snimi kako ubija psa. Ili sa (opet, virtuelnom) ekipom natera devojčicu jutjuberku da se ubije. Zlo - to je ono što smo videli u Stivu iz "Mlad i zdrav kao ruža", a što bi on video u Marlu Stenfildu, a što bi Marlo sam video u dečaku iz majskog masakra. Zlo izazvano nepažnjom, zapostavljenošću, izolaciji, loše sklepanom civilizacijom, sve u jurnjavi za kintom, uspehom koji se retko ostvaruje, ličnim mirom koji zapravo tako odlazi sve dalje. Možda u smrt.

Zapravo, nisu krivi ni "mlad i zdrav" Stiv, ni Marlo, ni klinac iz majskog masakra, ni mase onih koji liče na njih, za svoje zlo. Mislim da retko ko tu i misli za sebe da čini neispravno. Zapravo, kriva je ljudska vrsta, mi nismo namenjeni da trajemo, mi smo destruktivni i samodestruktivni, mi smo lenji, posesivni, tvrdoglavi, očajni da se pronađemo, izmišljajući sva pomagala i filozofije samo kao opravdanja za krivo evoluiranu vrstu, mi odbijamo terapiju, odbijamo da shvatimo kada sa nama nešto zaista nije u redu, ili kada smo nehajem upropastili svoje najbliže, svoju decu, mi odbijamo da priznamo da smo sposobni da uništimo, a tako uveličavamo uništavanje svake naredne generacije, od kojih će nam sigurno jedna - ako to upravo nije ova o kojoj pišem - napokon doći glave. 

Čitava ulica polako tone u ne

Kad su mi rekli da ću moći da odmaram, ne radim, spavam do podneva i radim šta hoću sa sobom, niko nije naglasio da ću ovoliko da plačem.

Niko mi nije objasnio da će mi nedostajati baš svi. Da ću se osećati loše, jer nisam došla kod ovog i one. Što nisam jače zagrlila nekog milog, da ostane do leta u kosi. Što se nisam više ljubila, kada sam mogla. Da će mi faliti jutro i veče. Ružni barovi i jeftino pivo. Bol u tabanima kada stignem u stan. Lepi bol na koži od vođenja ljubavi. Osrednja kafa sa bratom na drugom kraju grada. Autobus koji se dere na mene. Igra žmurke s ridžovanima. Trafika u ponoć. Gužve na Zelenjaku. Karaburma koja se raspada, i Gardoš koji sija. Reka koja miriše na život. Česma na Tašu. Skupa bicikla na Adi. Griža savesti, dok otkidam grančicu procvetale trešnje. Večernji burek i šala smešnog pekara. Ono kad nađem neki super grafit, ili uletim, neplanirano, na izložbu koja muti misli. Fotkanje neprimećenog ugla na Kališu. Razgledanje haljina koje ne mogu da kupim. Ono kad mi dobaci taksista na pešačkom. Ono kad branim suknju od vetra. Da će mi faliti prokleta košava. Vreme kad je smog bio najveća briga. Dosadne priče oko izbora. Dosadne priče na poslu. Kolektivna ogovaranja i strogi šefovi. Vreme kada se nakašljem od cigarete, a niko ne uzmiče i ne prekriva lice. Vreme kada sam jela keks čim izađem iz radnje. Kada nije bila frka da pomazim nečije dete. Da se rukujem. Da se igram sa tuđim psima. Da leškarim u parku. Ono kad niko ne viče na mene, jer besciljno lutam nekoliko sati. Žurke na kojima tesno plešem sa kim god hoću. Da će mi nedostajati i svadbe i slave, iako ih ne volim, i beskrajno lupanje escajgom okolo. I predavanja na fakultetu, kada bih zaspala. Redovi u pošti umesto reda pred marketom. Red ispred međugradskog busa. Mogućnost da pređem granicu. Sat vremena u kineskoj radnji, da bih izašla s jednim ukrasom. Sretanje osoba kojima se nikad ne javljam. Ono kad mi neko priča šta ima novo, a ja se trudim da se setim ko je on. Ono kad to neko radi dok ja pričam. Koncerti. Svirke. Festivali. Bazeni. Teretana u koju ne idem godinama. Moja mačka na drugoj opštini. Moja baka, sama u dalekom gradu. Februar, u kome sam još imala velike planove za sebe. Planovi za ovo leto, koji će se menjati u planove za jesen, zimu… Moj honorarni posao, da ne grizem nokte prvog u mesecu. Kafa sa stanodavcima. To kako se svaki put iznenadim koliko su im deca porasla. Vreme kada nisam svakoga dana morala da ribam svoj telefon, svoje patike, svoje kvake, ambalaže svega što sam donela. Vreme kada me se nisu bojale komšije, i ja se nisam bojala nikoga. Vreme kad se nismo svi okretali prema slabašnom penzioneru, koji je promolio nos na ulicu. Kada nismo uspaničeno trčali prema zgradi u pet popodne. Kada nisam osećala nešto strašno, dok slušam aplauze u osam, jer me podsete na to da smo svi u svojim ćelijama. Vreme kada nismo u ćelijama, u kojima smo da ne bismo povredili jedni druge, a to mi je važnije od sopstvenog zdravlja.

Niko mi ovo sve nije rekao. Da jeste, verovatno ne bih čula. Sve što sam u tom minutu znala je da ovo sada moram. Sve što sam shvatila je da ja ne mogu da budem ja, ovih par meseci, da niko od nas ne može da bude šta hoće, da bismo kasnije svi mogli i umeli sve. Sve što sam videla su ljudi koji padaju u krevete jer je neko negde kinuo. Potom više ništa nisam mogla da znam, osetim, vidim, osim spoznaje da nemam izbora. I spoznaje da imam mogućnosti da opstanem, jer opstajali smo mnogo puta, u mnogo konstelacija. Radiću nešto pametno, radiću na sebi, obećavam. Učiću. Vežbaću. Stvaraću. Voleću na daljinu, i miriću se sa svima preko mreža. Čitaću nešto kvalitetno. Biću u svojoj sobi koliko treba. Ribaću podove, hraniću ove uzrujane golubove na prozoru. Naći ću neke super izvore zarade na netu. Možda ću i ja opet tapšati u osam. Slušaću i spavaću dovoljno. Sve ću činiti. Samo me sada pustite da još malo plačem.

(Tekst je originalno postavljen na kulturnikisobran.com/citava-ulica-polako-tone-u-ne/ )

U staroj zaveri nada... što viore?

            

Lepo je po prvi put videti svet. Upoznavati sve i gledati, sa punim poverenjem, u to što ti je predstavljeno, u roditelje, prostor i pojave. Posle odrasteš i budeš neko ko misli da zna, da je prozreo život i spoznao sebe kao biće, čoveka, sa svim svojim raciom i iracionalnostima tokom ophođenja prema onima koji ulaze u najblži i široki krug po kojima se krećemo. Međutim, razlika između ovog sada, i onog vremena u kome su odrastale neke pređašnje generacije, je u tome da su oni imali više prilika i vremena da budu nevini, voljeni i usklađeni sa onim što je označeno kao istina. Mi (a ovde mislim posebno na ljude rođene krajem osamdesetih pa nadalje, a nesumnjivo na one rođene krajem devedesetih i posle) sada gotovo da ne verujemo nikome i ničemu. Koračamo na način koji glasi za hrabar, a zapravo nismo sigurni ni kako smo dovde stigli, niti kuda bi trebalo dalje, a mislim da mnogi ne smeju o tome ni misliti. Onda se prave da ih za to nije briga, ograđuju se od svake vrste bliskosti, iako je sa žudnjom potražuju po kojekakvim mrežama kada ih zaboli osama. Postali smo gramzivi, pogotovu za nečim što je brzo obradivo kroz naš sistem, kao da je fast-food postao simbol za sve što tokom dana i godine uspevamo konzumirati. Danas je 25. maj, nekadašnji Dan mladosti, i ja ga ovom prilikom čestitam svima koji su mogli da dožive ono da iskreno veruju u iskrenosti. Čestitam ga i nama, sa željom da iznađemo put prema tome.

Pre nekoliko godina, pisala sam jednu priču u kojoj čovek mora ubiti drugog čoveka, da bi ujedno osvetio sve što mu je bilo sveto, i da bi odbranio ovo malo što je ostalo. U stvari, posle zločina (a to je, ipak, bio samo zločin), on nije osećao ništa od toga. Samo zadovoljstvo u otimanju daška života jednom stvoru, kako bi dopunio sopstveni. Onda se okrenuo u stranu, i video kako ptica čerupa mrtvu pticu, jer je gladna. Prestravljen, shvatio je da to nije ništa do lepe paralele ovome što je i sam učinio. Par meseci nakon te priče, videla sam identičan prizor dve ptice na jednom pločniku. “To je sve, život je jebeni gad” – da parafraziram svoju izjavu, nakon koje sam nastavila da šetam po sunčanom danu. Nismo mi više tako osećajni prema užasnim slikama. Bombarduju nas vestima o mrtvima u zemljama za koje deca stvarno ne znaju, ali pamte ključne reči: rat, mrtvi, ljudi. Neću sada o našim ratovima i tome koliko je ljudi došlo nazad da ostatak vremena na Zemlji provede u čaši rakije. Onda su vaspitavali decu da budu čvrsta i da ne vole. Uspešniji deo planete je, s druge (ili iste) strane, promovisao laku i glupu misao, kao odbranu od realnosti skrivene u nekakvom trećem svetu. Kod nas je problem u tome što smo i sami neki tamo svet ispod drugog, i što smo prihvatali tu laganu priču dok smo imali da se krijemo od realnosti koja nas je hvatala za gušu. Danas sam čitala o tome šta je jedna od definicija psihoze – verovanje u zamišljeni svet, koje može trajati mesecima, godinama… i koji niko ne poima sem pacijenta. Upravo tako smo, mislim, shvatili štit kojim smo se prekrili da nas pravi život ne vidi. Uživamo u sopstvenim psihozama, fantazijama, ne videvši fantazije drugih, i tako je svima nekako “dobro”, dok, zapravo, oko nas padaju zgrade i kosmos se gasi. Ta “zaštićenost”, uljuljkanost u mrak i opšta letargija tokom života u alternativnim realnostima je dovela do potpunog nerazumevanja prema ostalima, a šta kada niko nikoga više ne razume? Onda nema više nevinosti, već vrlo snažnih konflikata, koji se jedino maskiraju nekom osnovnom potrebom da se poštuju dogme, zakoni, “ono kako se mora”, pa tako uspevamo da budemo okej na poslu, ili u kafiću (u kojima se zadržavamo sve kraće, jer je mizantropija vremenom postala snažna). Ali, s vremena na vreme (a sve češće) neko popusti i shvati da svoj zaštićeni mikrosvet mora da brani silom – iako ga na to niko nije izazvao – samo zato što mu se ne dopada percepcija nekog drugog, mizantropja nadavlada uzdržano stanje, te se onda događa strašno nasilje, počev od verbalnog, pa sve do vrlo fizičkog (eto, juče je čovek u jednom našem gradu pobio gotovo celu porodicu, a baš danas je drugi spalio svoju suprugu). Na to se više i ne reaguje, jer mi sada, u svojim svetovima, možemo samo da prstom pređemo preko vesti na fejsbuku i gledamo slike udaljenih plaža i šarenog cveća, jer to nas smiruje i vraća daleko od stvarnosti. Za šta služi stvarnost, kada je bolje osam sati gledati seriju u mračnoj, zaključanoj sobi?

Ono što me navelo da pišem o svemu ovome – a o čemu se može misliti i pisati po ceo dan i nikad kraja – je baš taj Dan mladosti. Poznajem ljude koji su bili pioniri. Niko od njih se ne seća toga na loš način. Uvek u tim momentima imaju onaj blaženi osmeh, onu toplinu koju osećaš samo kada osetiš sebe kao dete, kao srećnu, mladu osobu koja ima čemu da se nada. To je toplina koja uvek sa sobom nosi i setu, jer ako si tada bio pionir, onda si imao prilike i da doživiš kako se to kada ti se nada oduzme, kada iz prvog lica iskušavaš promenu jedne države, društva, kontinenta, i vidiš u ljudima bolesnu opsesiju svima koji su drugačiji, netrpeljivost i stezanje zuba prema svemu, svakome, iako su se nekada voleli i išli zajedno na iste plaže.

Tužno jeste, ne mogu ovde da kažem nešto što će moći da iznedri nadu. Mogu samo da vas sve zajedno zamolim da probate da progledate. Psihoza se može regulisati, pa može i ovo naše. Ugasi malo telefon i prošetaj. Kada je neko drugačiji, saslušaj. Gledajte kako da izađete malo ispod štita (znam da je strašno, jer fantazija je tako moćna stvar), zagledate se jedni u druge i pokušate da se osetite ponovo. Svi smo mi ti jebeni pioniri – nevažna je ideologija – ideja je ista, svi smo deo nečeg većeg, i ako se budemo povlačili kao kornjače, možem samo, na kraju, biti išutirani do kakve provalije, pa nam oklopi neće pomoći da ostanemo gore.

Srećan vam ovaj dan, ali i sledeći.

Šta je nama naš švajcarac dao...?

... i dogodio se protest prošle srede. Neki smo bili, neki nisu imali vremena za to. Nisam sigurna u to koliko vas ima nekog ko ima nekog ko ima onaj ozloglašeni kredit u švajcarcima, ali znam da vas je dovoljno da se ta Nemanjina ulica u potpunosti blokira. Te srede, blokiran je trotoar i nešto tramvajskih šina.

Skup je najavljen ovako: kao najveći do sada, kao najsnažniji, kao pobuna do pobede, bez straha i mlakog kraja. Sastali smo se ispred suda u Bulevaru, bilo je veoma toplo, ali mi smo imali snage za to… jer imamo razlog za to (kako su jednom pevali KKN). Iz kombija je svirala muzika, a sa transparenata su vrištale neke molbe. Papir je unet u sud, a govor održan, voda se kupila i otišli smo dalje. Kneza Miloša. Nizbrdo, rekoše da idemo u jednoj traci da bi vozači mogli da prolaze. Ovo su vodili kulturni ljudi. Njih je pratio kulturan narod. Tu je bilo staraca, bilo je i devojčica, radnika i studenata, bilo je nas državnih piskarala, i onih bez posla. Onih koji su ostali bez stana. Bez nade. Od prijateljice čujem - još jedna osoba je sebi oduzela život zbog kredita. Mlada osoba. Ništa, šetali smo dalje, nizbrdo, za nas, sve, za te nastradale i za one koji se moraju spasti.

Naredna stanica je bila zgrada Nacionalne korporacije (za osiguranje stambenih kredita). Preko puta nje je crkva. Kaže govornik - pozvali su sveštenstvo da podrži protest, jer tretman ovih dužnika ide protiv osnovnih teističkih vrednosti, a ja dodajem kako su sveštenici ipak, eto, prisutni, sigurno gledaju kroz prozore. Opet se ulazi, odnosi papir, izlazi. Sećam se da sam razmišljala o tome koliko je razglas jak. Bio je tako jak da se svaka reč jasno čula okolo, cela Beograđanka se nesumnjivo tresla, međutim rečeno nam je kako unutar zgrade Korporacije ne čuju ništa. Narod se nasmejao. Znaš ono - smeješ se, kao što se Del Boj smejao svojoj tužnoj sudbini, kao što smo tapšali Indexovom pozorištu i kao što vikendom jedva čekamo Kesića. Smejemo se, jer to ne mogu da nam oduzmu. Jer, mi smo ovde navikli na NE. Mislim da bismo se pre rasplakali kada bi se nešto značajno rešilo. Znate, ja sam rođena kada je S. došao na vlast. Ja ne znam za ONO vreme. Meni je stalno OVO. Ja sam dete “Biće bolje” perioda, i on se nastavlja unedogled. Ljudi oko mene, na ovom protestu, uglavnom su stariji a opet sve isto kao ja… znaš, ako OVO VREME traje trideset godina, ne možeš se bistro sećati ONOG. To je njima sada neka slatka deonica toplog, davnog sna. Ko zna, knjige se prepravljaju brže nego kod Orvela - možda je sve to i bio san. Možda se zato, u sredu, ispred one zgrade, sav taj narod i smejao, jer zna da je nada u neko drugačije vreme u stvari gruba šala. Međutim, nismo stali tu. Okrenuo se kombi, okrenule se parole, prođosmo Vladu… sidro je bačeno ispred Vrhovnog kasacionog suda. Neko je usput rekao kako je tragično to koliko nas je, i da su mogli makar doći svi dužnici koji žive u Beogradu, ako ljudi iz unutrašnjosti nisu imali novca. Pa… ne znam. Mogli su. Ja sam izašla s posla. Pretpostavljam da su to učinili i mnogi drugi. Ne znam. Možda su mogli svi. Možda nisu. Svako kako mu odgovara. Neko najviše voli da se drugi bune za njega. Dok više ne bude imao ko.

Ispred zgrade VKS se masa podelila. Neki su pozivali da se raširimo i blokiramo saobraćaj, pa je tu bilo i onih koji su sedeli po šinama. Govornici su ponovo pozivali da se oslobodi dovoljno traka. Nikome tu u interesu nije da se remeti funkcionisanje običnog sveta. Taj svet će izgubiti poslove, kasniti na ispite, u školu, na porođaj, ukoliko posedamo na šine. Rečeno je i to da smo svi u istom sosu. Tih dana su protestovali i malinari, pa je bilo povređenih, pa je i policija stala na stranu malog čoveka i usled želje za iskupljanjem, podržala je ovu našu borbu. Podržala je i vojska. I penzioneri, koji, eto, baš danas i sami šetaju. Znate li zašto je podrška važna? Zato što ovakve dugove plaća celo građanstvo ove zemlje. Ako dužnik ne može platiti tri rate zaredom, Korporacija plati umesto njega. Iz državne kase. Tako si i ti platio zbog nerazrešenih problema sa bankama. Bankari, naravno, sve vreme lepo zarađuju. Izvršiteljima je fenomenalno. Još ako prodaju poneki stan? Fabulozno. Dok dužnik i dalje duguje. Dužnik će dugovati, i njegova deca će, pa će njihova deca… Postoji ona divna fora: nemaš novca - prodaju ti stan. Međutim, nema zainteresovanih koji bi ga kupili za 100% od cene, 65%, onda ga prodaju za 35%, a dužnik ostane da duguje. Alo, bre! Gde to ima? Trenutno - samo ovde. U svim državama koje su problem sa CHF imale, problem je rešen. Ovde nije. Nedavno je Dubravka Stojanović, jedna nadasve fantastična istoričarka, rekla kako ovdašnjoj eliti naprosto odgovara da se ne evoluira i ne rešava ama baš ništa. I tako od 19. veka. Koliko sam samo puta rekla to isto i objašnjavala da se pomak stvara voljom običnog smrtnika. Pa drugog, desetog, milionitog. Nemojte čekati nekog tatu - tate nema. Sve smo velike očeve sa zadovoljstvom ili inercijom ispratili. Za nekima se plakalo, na neke se pucalo. Sada nemamo tatu. Mi smo sada na ostrvu izgubljenih dečaka, samo što je svaki Petar Pan odavno pobegao. Ostao nam je Kuka i njegova večita potraga za krokodilom koji mu nešto duguje. I dok krokodila ima samo u bajci, na ovom ostrvu dugujemo mi. Pa naša deca, pa njihova.

Ne vredi tražiti zaštitu. Advokate ne zanimamo, oni od nas nemaju love. Ionako su zaboravili zašto su tu, još od kada su im oni notari za sve postali krivi.

Stajali smo, tako, ispred te impresivne građevine, nezgrapne, ali za nijansu lepše od zgrade vlade. Policija je prekrila ulaz, ali su uglavnom ćaskali međusobno, dok su policajke bile na internetu. Neko je rekao kako su, pet minuta pre našeg dolaska do suda, zaposleni hrlili napolje. Možda se baš tog dana radilo skraćeno. Možda neki praznik… Poneka persona je još neko vreme užurbano izletala, dok se na stepeništu, za mikrofonom, ređao bataljon i prosipao svakojake verbalne čaure na uzavreli trotoar. Ne znam… neki su tu govorili iz političkih razloga. Samopromotivnih. Međutim, ego nije prevladao. Svi su se obraćali narodu zbog naroda. Svetu, bankama i predsedniku, zbog naroda. Znate ono: “... Kada su došli po jevreje, ja sam…” Tako nekako. Ako se ne govori sada, sutra neće biti nikoga ko bi govorio o bilo čemu. Već su ukinuti pravi mediji, naredno je internet, pa slobodni govor. Ovde takvu situaciju koriste oni zbog kojih smo i šetali, oni koji su, dakle, već jednom na nama profitirali. Ako ćutimo, profitiraće opet. Ako niko nikada ne prošeta, neće se znati ni da profitiraju. Naslovi su važni, fotke su ono što se prodaje na trafici. Izađimo svi. Neka se ne dozvoli manipulacija brojkama. Bilo nas je premalo. Fotke sa protesta su bile smešne. Iako se svuda pisalo, nije se mnogo videlo.

Inače, do izlaska tih fotki u medijima, čak su i naslovi bivali izmenjeni, jer se epilog dogodio neočekivanom brzinom. Naime, bilo je ovako: razgovor sa predsednikom suda se tražio, razgovor se i dobio. Kao što jedan učeni gospodin prethodno reče: “Dogorelo je do nokata”, a to je znao i predsednik suda. Nema odlaganja razgovora, ljudi sada neće odustati, šator za one koji su započeli štrajk glađu je postavljen ispred, a u istom momentu, u skupštini se guvernerka svađa sa poslanikom i govori: “Šta ja da im radim, imali su rešenja…”

(Photo: CHF Srbija, facebook)

Razgovor je tekao i istekao. Kako sam pri kraju protesta morala da se udaljim, na fejsbuku sam pročitala kako se došlo do rešenja. Blagi osmeh i tračak nade na licu prijateljice zbog koje sam došla. A onda, naslovi u novinama: “Blizu rešenje krize sa švajcarcima - sud doneo odluku da predmete koji su do danas primljeni reši do prvog oktobra”. Ima ona scena u Dušku Dugoušku: “Grad se nagodio sa zecom”. Tu je grad autoput sproveo oko zečje rupe, i svi zadovoljni. Ovde, sud je bankarski autoput stopirao do oktobra, kako bi zec imao šansu da preživi, ali nije li ovakvih obećanja do sada bilo mnogo? Nisu li nam poslednjih godina za sve govorili da će biti bolje za pola godine, sledeće godine? Kada jednom prestaneš da veruješ u Deda Mraza, moraš dugo da trljaš oči da bi poverovao da se nešto zaista izmenilo. Stvarno, bilo bi to veličanstveno - za četiri meseca, ljudi će početi lakše da dišu. Probaću da palčeve držim do tada. Probaćemo svi da ugrizemo usnu i čekamo.

A, da - zašto sam ranije napustila protest: negde pred kraj, dok su se govori i dalje držali, prijateljica me pita da li mi je okej i ja kažem da je vreme da pođemo. Vrtelo mi se. Znate, ako od dvanaest do dva stojite na suncu, telo nije sasvim sigurno. Pošla sam, zavrtelo mi se, vrtelo, noge su popustile i pala sam. Nesvest, hitna pomoć. Sve to ispred ulaza u Vladu Srbije. Ja sedim, neke ruke me polivaju vodom, a ja se smejem i pitam se: da li ovo sve, kroz neko skrajnuto prozorče, posmatra premijerka i da li shvata poruku koju jedno takvo padanje nosi sa sobom? Da li vidi one koji sede na šinama? Šta je sa šatorom i gladnima? Šta je sa tada čitanim pismima silnih sindikata, koji i sami predstavljaju svoje gladne? Sa starcima i decom? Sa onima koji sede u blokiranim tramvajima? Sa predsednikom suda koji se znoji u rashlađenoj fotelji? Sa sutra? Šta je sa sutra, zaista? Danas se navršava nedelju dana od te šetnje, tog sunca i nesvesti. Medijska nesvest se polako nastavlja, politička takođe, a bankarska se nikada nije ni okončala. Samo su hiljade ljudi, i njihove hiljade porodica i dalje posve svesne. Oni sada, dok ovo završavam, sede i misle. I misliće, sve dok ponovo ne budu imali razloga da se smeju i nečemu lepom, a ne samo večnoj crnoj komediji u kojoj sam se jednom... u kojoj se mnogi i danas rađaju.

Pustinja u gradu

Septembar je, zapravo, jedan izdajnički mesec. Toplo je, a zapravo ti je hladno i vetar je i neprestano si nervozan jer se istovremeno znojiš u toj nekoj jakni. Negde polovinom tog meseca, upravo tako raspoložena, morala sam do obližnjeg marketa, mrzeći sve ljude i sebe, gledajući na to putovanje kao na nešto što će brzo proći. Ušla sam, kupila, izašla. Utom, negde u jurnjavi nazad sam obišla nekog dečaka, stajao je naslonjen na zid do vrata marketa i gledao u prolaznike. Nisam obraćala pažnju, jer kada živiš neko vreme u velikom gradu, navikneš na to da uvek neko negde stoji, i neko negde gleda u tebe kada prolaziš. U kraj oka mi je upala samo slika deteta od nekih jedanaest godina, smeđe kose, u pomalo dotrajalom duksu. Nakon nekoliko dana, ponovo sam ušla u market, a mali je ponovo stajao nedaleko od vrata. Opet sam prošla, kupila, izašla. U kraj oka mi je upala ista ona slika dečaka u dotrajalom duksu. Odmakavši malo, okrenula sam se, on se tamo kod zgrade približio vratima i gledao unutra. Otišla sam kući i zaboravila.

Od tada je prošlo par nedelja... tada sam morala u market i... ponovo videla istog dečaka. Ovoga puta sam se okrenula ka njemu. On me gledao u oči, a u rukama je držao nešto – poklopac nekakve kutije za cipele i preko njega veliki papir, na kome je ćirilicom nespretno, krupno ispisano: „Treba mi za hranu“. Osetila sam se kao da mi je kroz stomak prošlo neko topovsko đule i zatim se spustilo u noge, koje su lagano popustile. Uvukla sam se kroz klizeća vrata u zgradu i počela da razmišljam zašto sam uopšte tu. Šta sam htela ovde? Ah, da, hranu. Kod sebe sam imala dovoljno novca za hleb, ručak i nešto slatko. Okrenula sam se, mali je i dalje bio tu, sa druge strane klizećih vrata. Gledao je u ljude i ćutao. Oni su uglavnom prolazili, i nisu čitali šta piše na onom papiru. Svi nekuda žure, imaju neku decu, muževe, mačke. Krči im stomak ili kasne na posao, trebalo bi što pre kupiti i stići na autobus, ili u stan u kome je toplo. Već je bio kraj septembra, nikome se nije stajalo na ulici dugo. Osim tom dečaku. On je stajao, jer njega nigde nije čekala neka mačka, niti autobus. Stajao je, jer je mislio da bi baš to tu trebalo da radi. Da mu je to tu baš trebalo: hrana. Iz ruke mi je ispala plastična korpa, a ostali kupci su se okrenuli uz onaj uvek isti pogled: „Gospode, šta je sad ovoj budali?“. Svi su nervozni. Ne vole da čekaju u redu za kasu, a kasirke ne vole to što sede iza nje. U korpu sam ubacila hleb i to slatko. Ručak mogu i sama da spremim. Uzela sam kusur i sa njim u ruci prošla kroz ona klizeća vrata. Setila sam se onog filma sa Gvinet Paltrou, kada kroz takva vrata prođe i u tom momentu počnu da joj se dešavaju dva života: jedan koji bi htela, drugi koji ima. Svi možemo tako: da maštamo, ili da preduzimamo. Nisam ja u sekundi nakon prolaska kroz ta vrata učinila ništa uberherojski – samo sam kusur ostavila nekom tu dečaku, koji je mirisao na neokupano i veoma tiho izgovorio „Hvala“ – ali je on učinio mnogo. On me podsetio na to koliko smo otupeli... kako smo, u žurbi da stignemo svojim stanovima i mačkama i poslovima, zaboravili da primećujemo život koji se odigrava svuda. Taj život je i sladak u zalascima sunca na nekom kalemeganskom zidu, ali je i hladan i gladan i pokisao na nekoj klupi pokraj zatvorenog marketa. Moramo li uvek da žurimo? Moramo li da one koji ispuste korpu pogledamo kao da su nam dodatno zagorčali naporan dan? Treba li šutnuti životinju jer neće da se skloni, ili gunđati nekoj staroj ženi jer NE MOŽE da se skloni? Da li MORAMO da projurimo pored nekoga kada nas zamoli da stanemo, jer mislimo da će nas prevariti, opljačkati, pokvariti nam apetit? Neko samo želi da ga saslušamo, neko ne traži ništa sem da uzmemo letak jer živi od toga, a neko ima jedanaest godina i nije okupan dugo.

Pre par dana sam ponovo prošla pored marketa. Pored vrata nije stajao niko. Na klupi do zgrade je sedeo neki dečak, ali bio je daleko i u rukama nije imao onaj poklopac kutije za cipele. Tešila sam se kako nisam mogla da učinim više dok je stajao tu, ali istina je da sam mogla. Svako od nas može. Pa makar se samo okrenuo prema nekome i pokazao mu da je i on čovek, a ne samo nešto pored čega svi prolaze.

U hodniku moje zgrade stoji neki mali grafit... piše: „Budimo ljudi“. Pa, hajde.

What else is there? (O jednom petom i mnogo šestih)

Ukoliko nekome nije jasno zašto se moramo sećati Petog oktobra, neka se seti razloga zbog kojih se on desio. Ukoliko se ne seti, neka isključi TV, jer ti razlozi su istrešeni iz džaka u kom su bili vezani i ponovo su rasuti po plodnoj zemlji. Sada pričaš sebi u bradu: "Ček, što nismo jače držali konopac?"

Kada se osnivao Otpor, ja sam bila osnovac. Moje društvo i ja smo, fascinirani pojavom nekakvih crnih plakata s belom pesnicom, tražili ekipu koja ih je pravila. U mom gradu su se stacionirali u strogom centru, i svakoga dana posle škole mi bismo odlazili tamo i uzimali pištaljke, bedževe i plakate koje su ti ljudi rado delili. Prostorija u kojoj su sedeli je bila mala i slabo osvetljena, a oni mladi. Slušali su rokenrol. Mi smo kasnije kačili te bedževe, sedali na bicikle i duvali u pištaljke prolazeći pored sedišta one stranke s cvetom u kosi. Znate ono kada osećate promenu u vazduhu mnogo pre nego što se dogodila? Valjda je to zato što su tada svi bili spremni za nju - roditelji, starija braća, penzioneri. Vidite, revolucija se može dogoditi samo kada je većina potpuno očajna, umorna od preživljavanja u stalno istim okolnostima. Nezadovoljstvo je preraslo svaki razumni okvir. Ljudi su osećali da su sve solucije istrošene. Nešto slično se dogodilo u Rusiji kada su komunisti došli, ali i na Bliskom istoku, na Kubi, u Francuskoj ili onda kada je Amerika prosipala čaj. Međutim, ne biraju se vođe revolucije uvek zbog ideala kao u Grčkoj i Rusiji, ili pragmatično kao u Iranu. Nekada se biraju upravo iz očaja. Kad si iznemogao, kada su te izdali naslednici onih Nesvrstanih, prihvatićeš to da zastavu nosi Koštunica, koji je ništa manje nacionalno ostrašćen od Miloševića a samo za nijansu ispod onog drugog Vojislava. Prihvatićeš to da onaj bager vozi alkoholisani privatnik i totalitarni vođa jednog privincijskog grada, koji će ubrzo potom deliti jaja da se gađa DS na gradskom trgu. Takođe, prihvatićeš to da na mitinzima sviraju "Bože Pravde" iako si ateista, ili da marširaš na skupštinu uz huligane. To je sve manje važno.

Sa druge strane, "mi deca sa stanice..." nismo imali pojma ko je ko. Znala sam da su i pre bili opozicija i da su vodili neki DEPOS, neko "Zajedno", a sada neki DOS. Od jedne sveske napravila sam album u koji sam lepila isečke iz novina, hronološki, od početka kampanje pa nadalje. Na početku par zastava, letaka i jedna pesnica na naslovnoj... a od novembra kao da sam lepila neke stare priče. Nakon par godina, više nije bilo šta da se lepi. Usporavali su kola, gnječili kočnicu dok ista nisu počela da idu u rikverc. Želela sam da spalim tu svesku, ali neka je. Listaću je pred svake izbore, jer sada glasam i ja.

Istina je da sada imamo više para. Mogu da kupim Converse umesto pijačnih starki. Nisu nam zatvorene granice i ne ratujemo, pa mogu u Grčku i u Rovinj na more. Hej, pa zar to treba da nam bude parametar? Ono - nisi na ulici ili u rovu, ćuti tu, znaš da može i gore...? Posle se pitam zašto me gledaju bledo kada kažem da bi trebalo da se ugledamo na Skandinavce. Kažu "Halo, ovo je Srbija, šta bi ti?" Pa pobogu, ne sede ti ljudi na ćupu sa zlatom i nemaju svu mudrost sveta. Samo shvataju ono: "No guts - no glory" na pravi način. Nije "imati petlju" ono kada pucaš na komšiju. Neko sa IQ 50 može da okine i ubije. Neko sa 90+ bi trebalo da ume da se rukuje s komšijom i zamoli ga da izguraju kola iz jaruge. Zašto onda mi ne umemo? Da li nam večito treba vođa? Šta ste očekivali? Da će šestog oktobra neko od ovih da pretvara vodu u vino? Nemojmo se zavaravati. U koga ste razočarani? Mislim da bi prst trebalo da upirete u sebe. Mislili ste da revolucija traje par sati? WRONG. Revolucija mora da traje ceo život. Svačiji život. Zapravo, mora biti milion malih revolucija. Zašto mnoštvo naučnika neće da ima nikakve veze s rušenjem sistema? Znali su da su neke stvari trajne i da na njima treba raditi, a da je vlast vrlo promenljiva. Pa, da li je rušenje monarhije Rusima donelo prosperitet? To što je neko loš, ne znači da će sledeći da bude mesija. Promena vlasti bi - sem što daje novu šansu nekima da zgrnu narodne pare - trebalo da znači novu šansu za tebe, da upotrebiš tu sledeću ekipu, ti si je izglasao i ona bi trebalo da služi tebi. Sad, ako ti čekaš da te oni pomiluju po glavi i pruže kesu zlatnika, zaboravi. Videli ste kako su se usrali oni na vlasti Petog oktobra? Zar ti to ništa nije pokazalo? Zar nije trebalo da upotrebiš tu snagu i podsetiš svakog narednog na nju? Oni naredni su rekli: "Ma, narod je pošao za nama i smatra nas delom ekipe, neće oni nas". Bili su u pravu. To što je Tadić bio kao neki ortak s basketa, ne znači da nije varao da bi ubacio u koš. Ti se posle ljuti, ali sam si kriv - dao si mu loptu i nisi pokrivao teren.

Onda si se umorio od basketa. Seo si na klupu, a oni koji ne znaju ni da driblaju su sišli na parket, spustili obruč do poda i počeli da pogađaju danonoćno. Ti si se malo razbudio, pa rekao: "Hej, ali tako se ne igra...!" Međutim, noge te sada isuviše bole da bi se vratio do koša. Izmoren si, izigran i poražen. Zašto? Zato što si mislio da ćeš - ako si jednog oktobarskog dana bio zvezda na terenu - lovorike nositi zauvek. "Osvajanje slobode" se ne zove uzalud tako: ona nikada nije u potpunosti osvojena. Nešto slično kao kada osvajaš pravu ženu. Ukoliko počneš da je zaboravljaš i uzmeš je zdravo za gotovo, i ona će zaboraviti tebe.

"Nama nova godina ništa nije donela... Dim iz dimnjaka?"

            Prošle godine sam dvanaestog marta pisala o herojima. Od Srđe Popovića preko Lenona, do Zorana Đinđića. Lepo je razmišljati o njima kao o nečijim herojima i uzorima. Međutim, promaklo mi je nešto što uistinu nije smelo – i na heroje se zaboravlja. Neki pozitivci su danas omraženi, a neki negativci se rehabilituju.

            Kako istoriju piše pobednik – a na ovim prostorima se međusobno pobeđuju svakih nekoliko godina, dok ne pobede sami sebe, a uvek uz to i nas – tako se u stilu Orvelovog „Ministarstva istine“ uvek neko drugi, neko sledeći zaboravlja, neko zamrzi, zavoli ili briše. Svakome po potrebi, a sve manje po zasluzi.

            Pre par dana, protekao je još jedan 9. mart. Jedan Fejsbuk prijatelj je objavio fotografiju Draškovićevog rukovanja s predstavnicima današnjeg državnog vrha – igrom slučaja ili naše nemarnosti, istog vrha koji je postojao i onog prvog 9. marta. Tada ste ga vi, tadašnji studenti, izvlačili iz zatvora. Tada ste vi bili udarani, prskani, trovani i gaženi tenkovima. Tada je Vuk, u očima malog studenta, bio poput onog „čoveka – tenka“ iz Kine, koji je stajao ispred kolone oklopnih vozila surovog režima. Vuk je tada bio nečiji heroj, a brada i kokarda su bile nevidljive. Sada su vrlo vidljive. Sada su jedino one preostale.

            Onda razmišljam: da li bi danas i Zoran nekome bio to što je sada nama Vuk? Da li biste isključivali TV kada ga ugledate u skupštinskom prenosu ili bacali novine u kojima se on rukuje sa Njima? Sumnjam, ali nije nemoguće. Mada, isto tako sumnjam da bi Zoran danas živeo ovde. A možda ipak ne bi preživeo? Možda je taj metak koji ga je stigao 12. marta bio neminovan, samo je bilo pitanje dužine njegovog puta, kao što reče jednom Mira Karanović?

            Vidite, nije problem u tome ko ga je ubio. Da nije taj neko, bio bi neko drugi. Krivac nesumnjivo mora biti kažnjen, ali je posebno bolna činjenica da je u trenutku kada je metak probio to još mlado telo bilo mnogo onih koji su odahnuli, a da nisu povukli obarač.

            Kada je spiker pre dvanaest godina čitao vest o Zoranovoj smrti, ja sam bila u krevetu, mrtva bolesna. Grip je učinio da ceo događaj ispratim ravnodušnim pogledom, zamagljenim očima. Bila sam klinka, i možda nisam znala mnogo, ali sam u tom krevetu imala puno vremena za razmišljanje: „Čekaj, a gde su svi oni njegovi? Kako nisu videli... znali ko sedi nedaleko od te zgrade, kod malog prozora prekrivenog ćebetom?“ To su sada pitanja koja su iza nas. A, hej, zašto su iza? Ko je taj ko će reći „To je završena priča, pročitano poglavlje“? Možda jesam bila dete, ali sam do sada imala dvanaest godina da posmatram i pamtim. Jedino što sam primetila za tih dvanaest godina je rastuća ravnodušnost ljudi i opšta želja za uokvirenjem i pakovanjem nečega oko čega se nije stegao ni prvi čvor. Ništa nije rešeno. U vezi s tim će se učiniti ono što je učinjeno i u vezi s mnogim događajima do sada – pustićemo da napada dovoljno prašine da se više ne vidi ni ta, a ni sve priče ispred i iza nje. Tako je najlakše. Onda ćemo mirno gaziti preko te prašine, kao preko zatrpanih rimskih ruševina u centru Beograda, jer bolje je ne razmišljati šta ruševine kriju. Zašto se zamarati? Ta, na inertnosti i ravnodušnosti jezdimo već vekovima – zar da ova priča bude izuzetak?

            Prošla je u četvrtak još jedna „Šetnja za Zorana“. Još jedna prava parada srama. Šetali su odvojeno svi oni koje je on nekada vezivao. Sutra ćemo svi ponovo na posao, čitaćemo iste novine kao i juče, slušaćemo kako smo bliže EU, kako opet prete Brankici, kako je umro Vlada Divljan. No, ima dovoljno prašine za sve te i mnogo novih priča. Za sve nas. „Samo čekam da prođe“, pevao je Milan Mladenović. Mada, i njega se sećamo sve ređe.