What else is there? (O jednom petom i mnogo šestih)

Ukoliko nekome nije jasno zašto se moramo sećati Petog oktobra, neka se seti razloga zbog kojih se on desio. Ukoliko se ne seti, neka isključi TV, jer ti razlozi su istrešeni iz džaka u kom su bili vezani i ponovo su rasuti po plodnoj zemlji. Sada pričaš sebi u bradu: "Ček, što nismo jače držali konopac?"

Kada se osnivao Otpor, ja sam bila osnovac. Moje društvo i ja smo, fascinirani pojavom nekakvih crnih plakata s belom pesnicom, tražili ekipu koja ih je pravila. U mom gradu su se stacionirali u strogom centru, i svakoga dana posle škole mi bismo odlazili tamo i uzimali pištaljke, bedževe i plakate koje su ti ljudi rado delili. Prostorija u kojoj su sedeli je bila mala i slabo osvetljena, a oni mladi. Slušali su rokenrol. Mi smo kasnije kačili te bedževe, sedali na bicikle i duvali u pištaljke prolazeći pored sedišta one stranke s cvetom u kosi. Znate ono kada osećate promenu u vazduhu mnogo pre nego što se dogodila? Valjda je to zato što su tada svi bili spremni za nju - roditelji, starija braća, penzioneri. Vidite, revolucija se može dogoditi samo kada je većina potpuno očajna, umorna od preživljavanja u stalno istim okolnostima. Nezadovoljstvo je preraslo svaki razumni okvir. Ljudi su osećali da su sve solucije istrošene. Nešto slično se dogodilo u Rusiji kada su komunisti došli, ali i na Bliskom istoku, na Kubi, u Francuskoj ili onda kada je Amerika prosipala čaj. Međutim, ne biraju se vođe revolucije uvek zbog ideala kao u Grčkoj i Rusiji, ili pragmatično kao u Iranu. Nekada se biraju upravo iz očaja. Kad si iznemogao, kada su te izdali naslednici onih Nesvrstanih, prihvatićeš to da zastavu nosi Koštunica, koji je ništa manje nacionalno ostrašćen od Miloševića a samo za nijansu ispod onog drugog Vojislava. Prihvatićeš to da onaj bager vozi alkoholisani privatnik i totalitarni vođa jednog privincijskog grada, koji će ubrzo potom deliti jaja da se gađa DS na gradskom trgu. Takođe, prihvatićeš to da na mitinzima sviraju "Bože Pravde" iako si ateista, ili da marširaš na skupštinu uz huligane. To je sve manje važno.

Sa druge strane, "mi deca sa stanice..." nismo imali pojma ko je ko. Znala sam da su i pre bili opozicija i da su vodili neki DEPOS, neko "Zajedno", a sada neki DOS. Od jedne sveske napravila sam album u koji sam lepila isečke iz novina, hronološki, od početka kampanje pa nadalje. Na početku par zastava, letaka i jedna pesnica na naslovnoj... a od novembra kao da sam lepila neke stare priče. Nakon par godina, više nije bilo šta da se lepi. Usporavali su kola, gnječili kočnicu dok ista nisu počela da idu u rikverc. Želela sam da spalim tu svesku, ali neka je. Listaću je pred svake izbore, jer sada glasam i ja.

Istina je da sada imamo više para. Mogu da kupim Converse umesto pijačnih starki. Nisu nam zatvorene granice i ne ratujemo, pa mogu u Grčku i u Rovinj na more. Hej, pa zar to treba da nam bude parametar? Ono - nisi na ulici ili u rovu, ćuti tu, znaš da može i gore...? Posle se pitam zašto me gledaju bledo kada kažem da bi trebalo da se ugledamo na Skandinavce. Kažu "Halo, ovo je Srbija, šta bi ti?" Pa pobogu, ne sede ti ljudi na ćupu sa zlatom i nemaju svu mudrost sveta. Samo shvataju ono: "No guts - no glory" na pravi način. Nije "imati petlju" ono kada pucaš na komšiju. Neko sa IQ 50 može da okine i ubije. Neko sa 90+ bi trebalo da ume da se rukuje s komšijom i zamoli ga da izguraju kola iz jaruge. Zašto onda mi ne umemo? Da li nam večito treba vođa? Šta ste očekivali? Da će šestog oktobra neko od ovih da pretvara vodu u vino? Nemojmo se zavaravati. U koga ste razočarani? Mislim da bi prst trebalo da upirete u sebe. Mislili ste da revolucija traje par sati? WRONG. Revolucija mora da traje ceo život. Svačiji život. Zapravo, mora biti milion malih revolucija. Zašto mnoštvo naučnika neće da ima nikakve veze s rušenjem sistema? Znali su da su neke stvari trajne i da na njima treba raditi, a da je vlast vrlo promenljiva. Pa, da li je rušenje monarhije Rusima donelo prosperitet? To što je neko loš, ne znači da će sledeći da bude mesija. Promena vlasti bi - sem što daje novu šansu nekima da zgrnu narodne pare - trebalo da znači novu šansu za tebe, da upotrebiš tu sledeću ekipu, ti si je izglasao i ona bi trebalo da služi tebi. Sad, ako ti čekaš da te oni pomiluju po glavi i pruže kesu zlatnika, zaboravi. Videli ste kako su se usrali oni na vlasti Petog oktobra? Zar ti to ništa nije pokazalo? Zar nije trebalo da upotrebiš tu snagu i podsetiš svakog narednog na nju? Oni naredni su rekli: "Ma, narod je pošao za nama i smatra nas delom ekipe, neće oni nas". Bili su u pravu. To što je Tadić bio kao neki ortak s basketa, ne znači da nije varao da bi ubacio u koš. Ti se posle ljuti, ali sam si kriv - dao si mu loptu i nisi pokrivao teren.

Onda si se umorio od basketa. Seo si na klupu, a oni koji ne znaju ni da driblaju su sišli na parket, spustili obruč do poda i počeli da pogađaju danonoćno. Ti si se malo razbudio, pa rekao: "Hej, ali tako se ne igra...!" Međutim, noge te sada isuviše bole da bi se vratio do koša. Izmoren si, izigran i poražen. Zašto? Zato što si mislio da ćeš - ako si jednog oktobarskog dana bio zvezda na terenu - lovorike nositi zauvek. "Osvajanje slobode" se ne zove uzalud tako: ona nikada nije u potpunosti osvojena. Nešto slično kao kada osvajaš pravu ženu. Ukoliko počneš da je zaboravljaš i uzmeš je zdravo za gotovo, i ona će zaboraviti tebe.

"Nama nova godina ništa nije donela... Dim iz dimnjaka?"

            Prošle godine sam dvanaestog marta pisala o herojima. Od Srđe Popovića preko Lenona, do Zorana Đinđića. Lepo je razmišljati o njima kao o nečijim herojima i uzorima. Međutim, promaklo mi je nešto što uistinu nije smelo – i na heroje se zaboravlja. Neki pozitivci su danas omraženi, a neki negativci se rehabilituju.

            Kako istoriju piše pobednik – a na ovim prostorima se međusobno pobeđuju svakih nekoliko godina, dok ne pobede sami sebe, a uvek uz to i nas – tako se u stilu Orvelovog „Ministarstva istine“ uvek neko drugi, neko sledeći zaboravlja, neko zamrzi, zavoli ili briše. Svakome po potrebi, a sve manje po zasluzi.

            Pre par dana, protekao je još jedan 9. mart. Jedan Fejsbuk prijatelj je objavio fotografiju Draškovićevog rukovanja s predstavnicima današnjeg državnog vrha – igrom slučaja ili naše nemarnosti, istog vrha koji je postojao i onog prvog 9. marta. Tada ste ga vi, tadašnji studenti, izvlačili iz zatvora. Tada ste vi bili udarani, prskani, trovani i gaženi tenkovima. Tada je Vuk, u očima malog studenta, bio poput onog „čoveka – tenka“ iz Kine, koji je stajao ispred kolone oklopnih vozila surovog režima. Vuk je tada bio nečiji heroj, a brada i kokarda su bile nevidljive. Sada su vrlo vidljive. Sada su jedino one preostale.

            Onda razmišljam: da li bi danas i Zoran nekome bio to što je sada nama Vuk? Da li biste isključivali TV kada ga ugledate u skupštinskom prenosu ili bacali novine u kojima se on rukuje sa Njima? Sumnjam, ali nije nemoguće. Mada, isto tako sumnjam da bi Zoran danas živeo ovde. A možda ipak ne bi preživeo? Možda je taj metak koji ga je stigao 12. marta bio neminovan, samo je bilo pitanje dužine njegovog puta, kao što reče jednom Mira Karanović?

            Vidite, nije problem u tome ko ga je ubio. Da nije taj neko, bio bi neko drugi. Krivac nesumnjivo mora biti kažnjen, ali je posebno bolna činjenica da je u trenutku kada je metak probio to još mlado telo bilo mnogo onih koji su odahnuli, a da nisu povukli obarač.

            Kada je spiker pre dvanaest godina čitao vest o Zoranovoj smrti, ja sam bila u krevetu, mrtva bolesna. Grip je učinio da ceo događaj ispratim ravnodušnim pogledom, zamagljenim očima. Bila sam klinka, i možda nisam znala mnogo, ali sam u tom krevetu imala puno vremena za razmišljanje: „Čekaj, a gde su svi oni njegovi? Kako nisu videli... znali ko sedi nedaleko od te zgrade, kod malog prozora prekrivenog ćebetom?“ To su sada pitanja koja su iza nas. A, hej, zašto su iza? Ko je taj ko će reći „To je završena priča, pročitano poglavlje“? Možda jesam bila dete, ali sam do sada imala dvanaest godina da posmatram i pamtim. Jedino što sam primetila za tih dvanaest godina je rastuća ravnodušnost ljudi i opšta želja za uokvirenjem i pakovanjem nečega oko čega se nije stegao ni prvi čvor. Ništa nije rešeno. U vezi s tim će se učiniti ono što je učinjeno i u vezi s mnogim događajima do sada – pustićemo da napada dovoljno prašine da se više ne vidi ni ta, a ni sve priče ispred i iza nje. Tako je najlakše. Onda ćemo mirno gaziti preko te prašine, kao preko zatrpanih rimskih ruševina u centru Beograda, jer bolje je ne razmišljati šta ruševine kriju. Zašto se zamarati? Ta, na inertnosti i ravnodušnosti jezdimo već vekovima – zar da ova priča bude izuzetak?

            Prošla je u četvrtak još jedna „Šetnja za Zorana“. Još jedna prava parada srama. Šetali su odvojeno svi oni koje je on nekada vezivao. Sutra ćemo svi ponovo na posao, čitaćemo iste novine kao i juče, slušaćemo kako smo bliže EU, kako opet prete Brankici, kako je umro Vlada Divljan. No, ima dovoljno prašine za sve te i mnogo novih priča. Za sve nas. „Samo čekam da prođe“, pevao je Milan Mladenović. Mada, i njega se sećamo sve ređe.