Zajebancija o budućnosti je deo nonšalantne, ali zastrašujuće izjave mladog dripca i bezobzirnog kriminalca koga besprekorno tumači pokojni Gaga Nikolić u kultnom filmu "Mlad i zdrav kao ruža" (ko nije gledao, obavezna filmska lektira), biser crnotalasne Jugoslavije (jasno inspirisan Godarovim "Do poslednjeg daha") koji jednako i zabavlja i plaši, jer, kao što je i Gagin lik rekao: "Ja sam vaša budućnost", što su odvratne devedesete u već pokojnoj SFRJ savršeno opravdale, naviranjem generacije kriminalaca bez mnogo šlifa, bez puno kodeksa, generacija ljudi koji ne da jure glavom kroz zid, već zid izgaze do praha, pa se odozgo sa uživanjem popišaju i zapljunu ga. Na to nas je "Mlad i zdrav" gospodin u košulji sa britanskom zastavom upozoravao, ne zato što se stideo trijumfa svoje vrste, već grohotom se smejući gašenju empatije i poštenog odnosa među generacijama koje su, u to vreme, tek pišale u onaj pesak u obdaništu.
I sada ćeš, ako si poslednjih trideset godina spavao u pećini, pomisliti da sam htela da tu generaciju, koja je pravila sve moguće ulične gadosti devedesetih, označim kao stizanje neumitne propasti. Međutim, ovde ću morati da objasnim i drugi deo naslova.
Isti taj Gagin lik, Stiv, u ovoj mojoj paraleli, postavci, bi zapravo, danas, bio onaj koji se stidi omladine, sedeo bi pijan i uzaludno im govorio da je njegov soj (odvratan, kakvim sam ga iskreno predstavila) i dalje imao neke principe, i dalje je znao da udari na jačeg, da štiti kevu, sestru, da ne napada stare gospođe bez razloga (ovde izuzmite posebne praznoglavce poput ona dva mamlaza predstavljena u filmu "Do koske", naravno da je i tada bilo takvih), uzaludno bi tvrdio da su bili šmekeri u odnosu na sadašnje klince, ne shvatajući da su upravo oni ti koji su pokrenuli nezaustavljiv sunovrat, u kombinaciji sa bezumnim konzumerizmom i internetom (ako to nije jedno te isto), životom u ekranu, i beskrupoloznim kapitalizmom, upravo to što su pokrenuli "šmekeri" devedesetih i potpuno odbacivanje skrupula kojima su ih učili roditelji je pomoglo da deca koja sada narastaju u mlade ljude budu posve oslobođeni svake vrste empatije i biranja sredstava kojima se služe da dokažu da su jaki, jači, da vrede, dok u realnosti ne pokazuju gotovo nikakvu stvarnu vrednost i nadu.
Ime iz drugog dela naslova - Marlo Stenfild - je ime vođe narko kartela iz serije The Wire ("Žica", opet, ko nije gledao, ozbiljna lektira), kartela koji se pojavljuje u trećoj sezoni, i do kraja serije osvaja kompletno tržište drogom u Baltimoru (američkom gradu koji je pretrpeo kriminala više nego što je ijedan zaslužio), na najsurovije načine, bez ikakvog kodeksa i obaziranja na zajedništvo, bez poštovanja onih koji mu zapravo pomažu, u stvari koristeći ih i odbacujući kao slinave krpe. Marlo, momak u kasnim dvadesetim, ne sluša nikoga, ne trpi čak ni najmanje protivljenje, momak koji naređuje ubistva celih porodica nasumičnih ljudi za koje je samo ČUO glasinu da su rekli nekakvu primedbu. Marlo stoji uspravno, beživotnog pogleda, ravno, čovek koji se nikada ne osmehuje, ne zato što je uvek zabrinut, već zato što ga nije briga. Marlo deluje kao da bi svoju umiruću majku preskočio jer žuri na neki dil, ne zato što je besan na nju, nego samo zato što ne oseća ništa. Mene su on i ljudi oko njega više plašili nego većina horora. Oni su pravi. Vrlo su mogući. Oni su istinska najava, nukleus onoga što se sa mladima počelo masovno dešavati desetak godina kasnije.
Masakr (da na trenutak opet okrenem na lokalno) koji se dogodio prošlog maja u Beogradu, nažalost, mogu nazvati možda ne početkom niza takvih događaja (ne ponovilo se), ali brutalnim prikazom onoga što se odvija u bićima koja još nisu stasala ni da sebi stručno obrišu dupe, a kamoli da odgovaraju za nekakvo zlodelo. Klinci su postali potpuno bezosećajni. Klinci su sada ono čega se bojim. To su osobe koje će sutra voditi ovu i svaku drugu zemlju, a u njima više ne vidim niti nadu, niti život, niti zrno samilosti. Klinci su postali Marlo Stenfild, a da, usled sve veće nebrige, nisu sposobni ne da vode taj njegov kartel, nego da vode te sopstvene male živote do nekakve sredovečnosti.
Moram se, ponovo, vratiti na seriju The Wire. U jednoj od sezona, serija se delimično bavi školskim sistemom. Dva odgovorna čoveka pokušavaju da naprave NGO projekat rada sa "izgubljenom decom", onom koje je sistem zapostavio, i koja su društveno zastranila. Jedan od dvojice muškaraca se društvenim radom bavi dugo, drugi je bivši policajac. Prvi predlaže da rade sa kasnijim adolescentima. Drugi (bivši policajac, koji je tu generaciju na ulicama sretao previše puta) se nasmejao. Nije uspelo. Za taj uzrast je kasno. Društveni radnik onda predlaže srednjoškolce. Bivši policajac se opet smeje. "Ja ti predlažem još mlađe. Moramo da počnemo sa osnovcima." Pri prvom susretu sa grupom problematičnih osmaka su osetili nemoć, ta deca izražavaju toliki prkos i prezir prema svakom autoritetu ako taj nema upereno oružje. Dvojica muškaraca ostaju devastirani. Kako da rade sa decom za koju nikog nije briga? Roditelji su ih već tada ispustili/pustili, ulica ih već tretira kao marvu, međusobno se ne poštuju koliko boksersku vreću, kako da dođeš unutar takve glave, kada je glava već optočena betonom, a iznutra smoždena? Kada su neki od njih već na lekovima? Ili hapšeni? Prebijani? Kada im je neko iz generacije ubijen kao pseto?
Sa dolaskom novijih i novijih kompjuterskih pomagala, deceniju (sada već skoro dve) kasnije, takvi smoždeni mozgovi (koji su se, usled socijalne, ekonomske, kulturne i obrazovne devastacije u međuvremenu mnogo puta multiplicirali) prihvataju svaku tehnološku pomoć da pobegnu od stvarnosti, da pronađu utočište u izolaciji (nešto na šta je Dejvid Bouvi kroz vascelu diskografiju upozoravao od 70ih), jer su odavno prestali da razumeju i roditelje, nastavnike, braću i sestre i vršnjake. Gejming, koji je mojoj generaciji bio zajebancija početkom dvehiljaditih, često im postaje utočište, a s pojavom tiktoka, twitch-a itd postaje i način da uzmu kintu, ili da postanu "neko". Izvinjavam se na trenutku subjektivnosti: jebem ti ja identitet ako je jedini način da budeš "neko" to da imaš najviše pregleda za imbecilan klip ili to kako igraš igricu.
Vidi, da se razumemo: ovo nije ono "u moje vreme je bilo bolje" klasično kukanje. Svet mora da ide u novo. Uvek je išao u novo. Mi smo, za naše očeve, ili majke, bili kreteni ili zaludni s tadašnjim interesovanjima. Moja generacija je manje čitala od prethodnih, sledeća je manje gledala filmove od moje generacije, moja omiljena tinejdžerska muzika je bila puno jednostavnija, "praznoglavija" od tinejdžerske muzike mojih roditelja, kao što su trep i slične današnje stvari jednostavnije od te "moje" muzike. Ali, ajde, kao, razumem da se kulture menjaju. Ono što je zastrašujuće je što smo, negde usput, izgubili svest o tome da nas je gorepomenuti kapitalizam i konzumerizam (čitaj: jurnjava za parama, usled usrane ekonomske politike većine zemalja, i jurcanje za laganim zadovoljstvima koje ublazavaju stres), kao i ljudska prirodna potreba da svet prilagodi svojoj lenjosti, doveo do toga da nas retko šta izvan toga zanima, a s obzirom na to da smo i ranije slabo razumeli interesovanja svoje dece, sada, uz to, nemamo vremena ili snage da se i to malo potrudimo da ih razumemo. Tako ta deca počinju da se ograđuju sve snažnije, proboj unutar njihove glave je sve slabiji, a oni postaju sve hladniji, i sve više jedni druge vide kao virtuelne stvorove, pa tako i masakr u školi postaje samo "deset killova" kao u igrici, i prebijanje vršnjaka postaje prilika za viralni video, ništa više nije stvarno, baš kao što ni za Marla Stenfilda i njegovo dvoje ubica nije stvaran nijedan leš, pucaš i produžiš, juriš sledeću kintu, sledeću priliku da budeš faca, da budeš popularan, na osnovu minimalnog napora, bez zanimanja za istoriju, za starije, za ljudsko biće kao takvo. Današnji takav klinac ili klinka nas ostale ne vidi kao osobe. Vide nas kao nešto što im smeta. Najtragičnija stvar je to što ne mogu da racionalno objasne zašto im smetaš. Nemaju niti vokabular, niti socijalnu svest dovoljnu da ti objasne. Ne zanima ih. Jebeni tablet koji su im umorni ili zauzeti ili neobrazovani roditelji nehajno gurali u ruke kao bebama je učinio da odmalena za njih svet biva nešto virtuelno, nestvarno, nešto što se može pauzirati, a divne mogućnosti za učenje preko tog istog tableta su im u startu ugušene, tako što su upućivani isključivo na zabavu. "Vrli, novi svet" je indukovan kroz Youtube, instagram, tiktok. Kratke, sve kraće doze zadovoljstva upućuju na još takvih, i još, pa meni prođe dva sata vrteći besmislene klipove, zamisli koliko je takvih doza potrebno detetu koje za druge vrste interesovanja nije čulo?
Onda taj klinac napuni nekih četrnaest, šesnaest godina. Hormoni ga siluju, društvo ga ne sluša, a sitna zadovoljstva postaju sve potrebnija za zatrpavanje svih drugih praznina. To izaziva bes. On mora da dokaže da vredi makar koliko i mentoli koje gleda kroz ekran. Ne ume ili ne može, jer ili nema kintu, ili snagu, prefriganost, te se odlučuje za pakost. Za zlo. Zlo uvek privlači pažnju više nego dobro (da parafraziram Demijana u trećem filmu starog serijala Omen). Zlo će svi da zapamte. Onda ode i učini nešto kao ono dete prošlog maja u Beogradu. Ili snimi kako ubija psa. Ili sa (opet, virtuelnom) ekipom natera devojčicu jutjuberku da se ubije. Zlo - to je ono što smo videli u Stivu iz "Mlad i zdrav kao ruža", a što bi on video u Marlu Stenfildu, a što bi Marlo sam video u dečaku iz majskog masakra. Zlo izazvano nepažnjom, zapostavljenošću, izolaciji, loše sklepanom civilizacijom, sve u jurnjavi za kintom, uspehom koji se retko ostvaruje, ličnim mirom koji zapravo tako odlazi sve dalje. Možda u smrt.
Zapravo, nisu krivi ni "mlad i zdrav" Stiv, ni Marlo, ni klinac iz majskog masakra, ni mase onih koji liče na njih, za svoje zlo. Mislim da retko ko tu i misli za sebe da čini neispravno. Zapravo, kriva je ljudska vrsta, mi nismo namenjeni da trajemo, mi smo destruktivni i samodestruktivni, mi smo lenji, posesivni, tvrdoglavi, očajni da se pronađemo, izmišljajući sva pomagala i filozofije samo kao opravdanja za krivo evoluiranu vrstu, mi odbijamo terapiju, odbijamo da shvatimo kada sa nama nešto zaista nije u redu, ili kada smo nehajem upropastili svoje najbliže, svoju decu, mi odbijamo da priznamo da smo sposobni da uništimo, a tako uveličavamo uništavanje svake naredne generacije, od kojih će nam sigurno jedna - ako to upravo nije ova o kojoj pišem - napokon doći glave.
