четвртак, 2. април 2020.

Čitava ulica polako tone u ne




Kad su mi rekli da ću moći da odmaram, ne radim, spavam do podneva i radim šta hoću sa sobom, niko nije naglasio da ću ovoliko da plačem.
Niko mi nije objasnio da će mi nedostajati baš svi. Da ću se osećati loše, jer nisam došla kod ovog i one. Što nisam jače zagrlila nekog milog, da ostane do leta u kosi. Što se nisam više ljubila, kada sam mogla. Da će mi faliti jutro i veče. Ružni barovi i jeftino pivo. Bol u tabanima kada stignem u stan. Lepi bol na koži od vođenja ljubavi. Osrednja kafa sa bratom na drugom kraju grada. Autobus koji se dere na mene. Igra žmurke s ridžovanima. Trafika u ponoć. Gužve na Zelenjaku. Karaburma koja se raspada, i Gardoš koji sija. Reka koja miriše na život. Česma na Tašu. Skupa bicikla na Adi. Griža savesti, dok otkidam grančicu procvetale trešnje. Večernji burek i šala smešnog pekara. Ono kad nađem neki super grafit, ili uletim, neplanirano, na izložbu koja muti misli. Fotkanje neprimećenog ugla na Kališu. Razgledanje haljina koje ne mogu da kupim. Ono kad mi dobaci taksista na pešačkom. Ono kad branim suknju od vetra. Da će mi faliti prokleta košava. Vreme kad je smog bio najveća briga. Dosadne priče oko izbora. Dosadne priče na poslu. Kolektivna ogovaranja i strogi šefovi. Vreme kada se nakašljem od cigarete, a niko ne uzmiče i ne prekriva lice. Vreme kada sam jela keks čim izađem iz radnje. Kada nije bila frka da pomazim nečije dete. Da se rukujem. Da se igram sa tuđim psima. Da leškarim u parku. Ono kad niko ne viče na mene, jer besciljno lutam nekoliko sati. Žurke na kojima tesno plešem sa kim god hoću. Da će mi nedostajati i svadbe i slave, iako ih ne volim, i beskrajno lupanje escajgom okolo. I predavanja na fakultetu, kada bih zaspala. Redovi u pošti umesto reda pred marketom. Red ispred međugradskog busa. Mogućnost da pređem granicu. Sat vremena u kineskoj radnji, da bih izašla s jednim ukrasom. Sretanje osoba kojima se nikad ne javljam. Ono kad mi neko priča šta ima novo, a ja se trudim da se setim ko je on. Ono kad to neko radi dok ja pričam. Koncerti. Svirke. Festivali. Bazeni. Teretana u koju ne idem godinama. Moja mačka na drugoj opštini. Moja baka, sama u dalekom gradu. Februar, u kome sam još imala velike planove za sebe. Planovi za ovo leto, koji će se menjati u planove za jesen, zimu… Moj honorarni posao, da ne grizem nokte prvog u mesecu. Kafa sa stanodavcima. To kako se svaki put iznenadim koliko su im deca porasla. Vreme kada nisam svakoga dana morala da ribam svoj telefon, svoje patike, svoje kvake, ambalaže svega što sam donela. Vreme kada me se nisu bojale komšije, i ja se nisam bojala nikoga. Vreme kad se nismo svi okretali prema slabašnom penzioneru, koji je promolio nos na ulicu. Kada nismo uspaničeno trčali prema zgradi u pet popodne. Kada nisam osećala nešto strašno, dok slušam aplauze u osam, jer me podsete na to da smo svi u svojim ćelijama. Vreme kada nismo u ćelijama, u kojima smo da ne bismo povredili jedni druge, a to mi je važnije od sopstvenog zdravlja.
Niko mi ovo sve nije rekao. Da jeste, verovatno ne bih čula. Sve što sam u tom minutu znala je da ovo sada moram. Sve što sam shvatila je da ja ne mogu da budem ja, ovih par meseci, da niko od nas ne može da bude šta hoće, da bismo kasnije svi mogli i umeli sve. Sve što sam videla su ljudi koji padaju u krevete jer je neko negde kinuo. Potom više ništa nisam mogla da znam, osetim, vidim, osim spoznaje da nemam izbora. I spoznaje da imam mogućnosti da opstanem, jer opstajali smo mnogo puta, u mnogo konstelacija. Radiću nešto pametno, radiću na sebi, obećavam. Učiću. Vežbaću. Stvaraću. Voleću na daljinu, i miriću se sa svima preko mreža. Čitaću nešto kvalitetno. Biću u svojoj sobi koliko treba. Ribaću podove, hraniću ove uzrujane golubove na prozoru. Naći ću neke super izvore zarade na netu. Možda ću i ja opet tapšati u osam. Slušaću i spavaću dovoljno. Sve ću činiti. Samo me sada pustite da još malo plačem.

(Tekst je originalno postavljen na kulturnikisobran.com/citava-ulica-polako-tone-u-ne/ )