Lepo je po
prvi put videti svet. Upoznavati sve i gledati, sa punim poverenjem, u to što
ti je predstavljeno, u roditelje, prostor i pojave. Posle odrasteš i budeš neko
ko misli da zna, da je prozreo život i spoznao sebe kao biće, čoveka, sa svim
svojim raciom i iracionalnostima tokom ophođenja prema onima koji ulaze u
najblži i široki krug po kojima se krećemo. Međutim, razlika između ovog sada,
i onog vremena u kome su odrastale neke pređašnje generacije, je u tome da su
oni imali više prilika i vremena da budu nevini, voljeni i usklađeni sa onim
što je označeno kao istina. Mi (a ovde mislim posebno na ljude rođene krajem
osamdesetih pa nadalje, a nesumnjivo na one rođene krajem devedesetih i posle)
sada gotovo da ne verujemo nikome i ničemu. Koračamo na način koji glasi za
hrabar, a zapravo nismo sigurni ni kako smo dovde stigli, niti kuda bi trebalo
dalje, a mislim da mnogi ne smeju o tome ni misliti. Onda se prave da ih za to
nije briga, ograđuju se od svake vrste bliskosti, iako je sa žudnjom potražuju
po kojekakvim mrežama kada ih zaboli osama. Postali smo gramzivi, pogotovu za
nečim što je brzo obradivo kroz naš sistem, kao da je fast-food postao simbol
za sve što tokom dana i godine uspevamo konzumirati. Danas je 25. maj, nekadašnji
Dan mladosti, i ja ga ovom prilikom čestitam svima koji su mogli da dožive ono
da iskreno veruju u iskrenosti. Čestitam ga i nama, sa željom da iznađemo put
prema tome.
Pre
nekoliko godina, pisala sam jednu priču u kojoj čovek mora ubiti drugog čoveka,
da bi ujedno osvetio sve što mu je bilo sveto, i da bi odbranio ovo malo što je
ostalo. U stvari, posle zločina (a to je, ipak, bio samo zločin), on nije
osećao ništa od toga. Samo zadovoljstvo u otimanju daška života jednom stvoru,
kako bi dopunio sopstveni. Onda se okrenuo u stranu, i video kako ptica čerupa
mrtvu pticu, jer je gladna. Prestravljen, shvatio je da to nije ništa do lepe
paralele ovome što je i sam učinio. Par meseci nakon te priče, videla sam
identičan prizor dve ptice na jednom pločniku. “To je sve, život je jebeni gad”
– da parafraziram svoju izjavu, nakon koje sam nastavila da šetam po sunčanom
danu. Nismo mi više tako osećajni prema užasnim slikama. Bombarduju nas vestima
o mrtvima u zemljama za koje deca stvarno ne znaju, ali pamte ključne reči: rat,
mrtvi, ljudi. Neću sada o našim ratovima i tome koliko je ljudi došlo nazad da
ostatak vremena na Zemlji provede u čaši rakije. Onda su vaspitavali decu da
budu čvrsta i da ne vole. Uspešniji deo planete je, s druge (ili iste) strane,
promovisao laku i glupu misao, kao odbranu od realnosti skrivene u nekakvom
trećem svetu. Kod nas je problem u tome što smo i sami neki tamo svet ispod
drugog, i što smo prihvatali tu laganu priču dok smo imali da se krijemo od
realnosti koja nas je hvatala za gušu. Danas sam čitala o tome šta je jedna od
definicija psihoze – verovanje u zamišljeni svet, koje može trajati mesecima,
godinama… i koji niko ne poima sem pacijenta. Upravo tako smo, mislim, shvatili
štit kojim smo se prekrili da nas pravi život ne vidi. Uživamo u sopstvenim psihozama,
fantazijama, ne videvši fantazije drugih, i tako je svima nekako “dobro”, dok,
zapravo, oko nas padaju zgrade i kosmos se gasi. Ta “zaštićenost”, uljuljkanost
u mrak i opšta letargija tokom života u alternativnim realnostima je dovela do
potpunog nerazumevanja prema ostalima, a šta kada niko nikoga više ne razume?
Onda nema više nevinosti, već vrlo snažnih konflikata, koji se jedino maskiraju
nekom osnovnom potrebom da se poštuju dogme, zakoni, “ono kako se mora”, pa
tako uspevamo da budemo okej na poslu, ili u kafiću (u kojima se zadržavamo sve
kraće, jer je mizantropija vremenom postala snažna). Ali, s vremena na vreme (a
sve češće) neko popusti i shvati da svoj zaštićeni mikrosvet mora da brani
silom – iako ga na to niko nije izazvao – samo zato što mu se ne dopada
percepcija nekog drugog, mizantropja nadavlada uzdržano stanje, te se onda događa
strašno nasilje, počev od verbalnog, pa sve do vrlo fizičkog (eto, juče je
čovek u jednom našem gradu pobio gotovo celu porodicu, a baš danas je drugi spalio
svoju suprugu). Na to se više i ne reaguje, jer mi sada, u svojim svetovima,
možemo samo da prstom pređemo preko vesti na fejsbuku i gledamo slike udaljenih
plaža i šarenog cveća, jer to nas smiruje i vraća daleko od stvarnosti. Za šta
služi stvarnost, kada je bolje osam sati gledati seriju u mračnoj, zaključanoj
sobi?
Ono što me
navelo da pišem o svemu ovome – a o čemu se može misliti i pisati po ceo dan i
nikad kraja – je baš taj Dan mladosti. Poznajem ljude koji su bili pioniri. Niko
od njih se ne seća toga na loš način. Uvek u tim momentima imaju onaj blaženi
osmeh, onu toplinu koju osećaš samo kada osetiš sebe kao dete, kao srećnu,
mladu osobu koja ima čemu da se nada. To je toplina koja uvek sa sobom nosi i
setu, jer ako si tada bio pionir, onda si imao prilike i da doživiš kako se to
kada ti se nada oduzme, kada iz prvog lica iskušavaš promenu jedne države, društva,
kontinenta, i vidiš u ljudima bolesnu opsesiju svima koji su drugačiji, netrpeljivost
i stezanje zuba prema svemu, svakome, iako su se nekada voleli i išli zajedno
na iste plaže.
Tužno
jeste, ne mogu ovde da kažem nešto što će moći da iznedri nadu. Mogu samo da
vas sve zajedno zamolim da probate da progledate. Psihoza se može regulisati,
pa može i ovo naše. Ugasi malo telefon i prošetaj. Kada je neko drugačiji,
saslušaj. Gledajte kako da izađete malo ispod štita (znam da je strašno, jer
fantazija je tako moćna stvar), zagledate se jedni u druge i pokušate da se
osetite ponovo. Svi smo mi ti jebeni pioniri – nevažna je ideologija – ideja je
ista, svi smo deo nečeg većeg, i ako se budemo povlačili kao kornjače, možem samo,
na kraju, biti išutirani do kakve provalije, pa nam oklopi neće pomoći da
ostanemo gore.
Srećan vam
ovaj dan, ali i sledeći.
