Pitanje iskorišćeno za naslov ovog teksta postavljao je sebi Milan Mladenović, davno, kada je pisao jednu od svojih pesama. Isto to pitanje bi trebalo danas - baš danas - da sebi postavi svaki učenik svake škole u svakom našem gradu. Ne samo učenik - o tome mora razmišljati i roditelj, student, profesor, ministar. Ukratko - svi koji su zaslužni za skandal nad skandalima: podsmevanje trudu i znanju, urušavanje ugleda svake iole legitimne obrazovne institucije i pljuvanje sopstvenom integritetu u tek izvajano lice.
Vesti o tome da su roditelji deci kupovali testove za prijemni i o tome da su deca rešenja proučavala u dvorištu škole su moje lice ostavljale u nikada-do-sada viđenim grimasama i nijansama bledog.
Hej, čoveče! Ti mali, petnaestogodišnji stvore! Dok držiš tu hartiju u rukama, da li ti je jasno da će sutra umesto nje biti ugovori, sporazumi, državni akti koje ćeš, s istom takvom lakoćom, krivotvoriti i u korpu bacati? A onda će u te ruke uleteti vrednosna hartija, kao što ti sada uleće prvo mesto na prijemnom. Onda će ti se to osladiti. Shvatićeš da si jači od sistema. Jači od bilo kog, za tebe patetičnog, "malog čoveka". Tada će se sve oteti kontroli. Mislićeš da možeš više i da granice, u stvari, nema. Sledeći korak su direktorske, pa onda ministarske fotelje. Što bi se i tu stalo? Možda ćeš, ako dovoljno marljivo budeš radio na usavršavanju svog sistema, postati glavni baja - capo di tutti capi - jer, uostalom, samo takvi voze, samo takvi odvode plavušu doma. Nemoj da brineš ako te nekada bude nešto peklo iznutra... Nije to strašno. Da jeste, ti bi onaj davno zaboravljeni prijemni u osmom razredu polagao uz pomoć malo znanja i hemijske olovke.
U mojim očima, zapravo, ti klinci ne mogu nikako biti krivci za sve ovo. Pa i ja sam bila tinejdžer, znam taj osećaj kad ti dozvole da prođeš nekažnjeno. Međutim, nikada ne bih mogla da pljunem na svoj trud ovako kao oni... iako su me smatrali budalom, jer nisam nosila puškice na ispite. Bez obzira na sve, znam kako jedan pubertetlija razmišlja. Ono kad ti kažu: "Okej je", potapšu te po ramenu, a ti, naravno, ne shvatiš da si upravo izbegao metak, već pokušaš istu stvar ponovo. Tako u nedogled. Poražavajuće je to da se u ovom trenutku i ministar prosvete oseća kao bilo koji od tih tinejdžera. Izbegao je metak. Smaknuće. Niko nije imao volje da mu se usprotivi, a i zašto bi? Pa, sutra će ovo sve biti samo još jedan sloj hartije u arhivi nekog novinara. Isto kao ona vest od pre par meseci, o masakru u jednom selu, nedaleko od glavnog grada. Sve će to odneti vetar. Vetar i zastave... i poneki orden.
Sve ovo me nosi u neke šire sfere... Sećam se scene od pre pola godine: sedela sam na jednoj tribini, slušala neke učene ljude kako izlažu svoje vizije budućnosti, predlažu rešenja za buduće generacije, koje će odrastati u novoj, poluevropskoj zemlji i voditi neke već poluizgubljene bitke za ostvarenje mladalačkih snova. Pričali su ti ljudi o borbi za demokratiju i zdrav razum. Neki su rekli da je ona izgubljena još '68. a neki da se za nju valja sada pripremati. Bilo kako bilo, usred te lavine zdravih misli, do mene je dospela informacija da su na slobodi jedan ozvaničeni klerofašistički idol mladih i još jedan koji je tukao ljude po Sjedinjenim Državama i za čiju je odbranu dato više novca nego što iznosi državni budžet za kulturu. E, zato mi ovo sa testovima uopšte ne deluje kao zaprepašćujuća vest. Zato mi to što su ovogodišnji maturanti pete beogradske gimnazije odbili da plate maturu jer preferiraju Karleušin koncert nije zastrašujuće. Zato mi je saznanje da je moj vršnjak u mom rodnom gradu pucao na ljude jureći ih na motoru i prošao nekažnjeno zvučalo potpuno normalno za dnevnu vest.
Hej, pa pre dva dana je preminula beba jer nisu hteli da je leče bez jednog mizernog papira! Bizarnost je postala sinonim za život i navikli smo.
"Civilizacija prohujala sa vihorom", rekli su u jednom filmu.
Gde je ta budućnost u koju nas večno vode? Hoće li se sloboda osvojiti, ili će se večno osvajati? Da li će biti epiloga u kom neko ustaje i juriša u odbranu zdrave svesti?
I dalje sedim ovde, čekam da vidim koliko će još testova morati da se falsifikuje, koliko amnestiranih ratnih huškača će prošetati Knez Mihailovom, da li će još neki vladika primiti orden i penzioni ček jer su ga "provalili"... dok se dočekuju zaboravljeni holivudski glumci i grade tržni centri. Čekam, jer se nadam da u nekim glavama ovde još tinja želja za promenom, a da se tokom nje ne spali nijedna ambasada. Čekam, jer sam sanjar, kao što reče pokojni Lenon. A pasoš je tu, uvek ga nosim sa sobom. Za svaki slučaj.
Vesti o tome da su roditelji deci kupovali testove za prijemni i o tome da su deca rešenja proučavala u dvorištu škole su moje lice ostavljale u nikada-do-sada viđenim grimasama i nijansama bledog.
Hej, čoveče! Ti mali, petnaestogodišnji stvore! Dok držiš tu hartiju u rukama, da li ti je jasno da će sutra umesto nje biti ugovori, sporazumi, državni akti koje ćeš, s istom takvom lakoćom, krivotvoriti i u korpu bacati? A onda će u te ruke uleteti vrednosna hartija, kao što ti sada uleće prvo mesto na prijemnom. Onda će ti se to osladiti. Shvatićeš da si jači od sistema. Jači od bilo kog, za tebe patetičnog, "malog čoveka". Tada će se sve oteti kontroli. Mislićeš da možeš više i da granice, u stvari, nema. Sledeći korak su direktorske, pa onda ministarske fotelje. Što bi se i tu stalo? Možda ćeš, ako dovoljno marljivo budeš radio na usavršavanju svog sistema, postati glavni baja - capo di tutti capi - jer, uostalom, samo takvi voze, samo takvi odvode plavušu doma. Nemoj da brineš ako te nekada bude nešto peklo iznutra... Nije to strašno. Da jeste, ti bi onaj davno zaboravljeni prijemni u osmom razredu polagao uz pomoć malo znanja i hemijske olovke.
U mojim očima, zapravo, ti klinci ne mogu nikako biti krivci za sve ovo. Pa i ja sam bila tinejdžer, znam taj osećaj kad ti dozvole da prođeš nekažnjeno. Međutim, nikada ne bih mogla da pljunem na svoj trud ovako kao oni... iako su me smatrali budalom, jer nisam nosila puškice na ispite. Bez obzira na sve, znam kako jedan pubertetlija razmišlja. Ono kad ti kažu: "Okej je", potapšu te po ramenu, a ti, naravno, ne shvatiš da si upravo izbegao metak, već pokušaš istu stvar ponovo. Tako u nedogled. Poražavajuće je to da se u ovom trenutku i ministar prosvete oseća kao bilo koji od tih tinejdžera. Izbegao je metak. Smaknuće. Niko nije imao volje da mu se usprotivi, a i zašto bi? Pa, sutra će ovo sve biti samo još jedan sloj hartije u arhivi nekog novinara. Isto kao ona vest od pre par meseci, o masakru u jednom selu, nedaleko od glavnog grada. Sve će to odneti vetar. Vetar i zastave... i poneki orden.
Sve ovo me nosi u neke šire sfere... Sećam se scene od pre pola godine: sedela sam na jednoj tribini, slušala neke učene ljude kako izlažu svoje vizije budućnosti, predlažu rešenja za buduće generacije, koje će odrastati u novoj, poluevropskoj zemlji i voditi neke već poluizgubljene bitke za ostvarenje mladalačkih snova. Pričali su ti ljudi o borbi za demokratiju i zdrav razum. Neki su rekli da je ona izgubljena još '68. a neki da se za nju valja sada pripremati. Bilo kako bilo, usred te lavine zdravih misli, do mene je dospela informacija da su na slobodi jedan ozvaničeni klerofašistički idol mladih i još jedan koji je tukao ljude po Sjedinjenim Državama i za čiju je odbranu dato više novca nego što iznosi državni budžet za kulturu. E, zato mi ovo sa testovima uopšte ne deluje kao zaprepašćujuća vest. Zato mi to što su ovogodišnji maturanti pete beogradske gimnazije odbili da plate maturu jer preferiraju Karleušin koncert nije zastrašujuće. Zato mi je saznanje da je moj vršnjak u mom rodnom gradu pucao na ljude jureći ih na motoru i prošao nekažnjeno zvučalo potpuno normalno za dnevnu vest.
Hej, pa pre dva dana je preminula beba jer nisu hteli da je leče bez jednog mizernog papira! Bizarnost je postala sinonim za život i navikli smo.
"Civilizacija prohujala sa vihorom", rekli su u jednom filmu.
Gde je ta budućnost u koju nas večno vode? Hoće li se sloboda osvojiti, ili će se večno osvajati? Da li će biti epiloga u kom neko ustaje i juriša u odbranu zdrave svesti?
I dalje sedim ovde, čekam da vidim koliko će još testova morati da se falsifikuje, koliko amnestiranih ratnih huškača će prošetati Knez Mihailovom, da li će još neki vladika primiti orden i penzioni ček jer su ga "provalili"... dok se dočekuju zaboravljeni holivudski glumci i grade tržni centri. Čekam, jer se nadam da u nekim glavama ovde još tinja želja za promenom, a da se tokom nje ne spali nijedna ambasada. Čekam, jer sam sanjar, kao što reče pokojni Lenon. A pasoš je tu, uvek ga nosim sa sobom. Za svaki slučaj.
