Može li ta greška da me košta života?

Pitanje iskorišćeno za naslov ovog teksta postavljao je sebi Milan Mladenović, davno, kada je pisao jednu od svojih pesama. Isto to pitanje bi trebalo danas - baš danas - da sebi postavi svaki učenik svake škole u svakom našem gradu. Ne samo učenik - o tome mora razmišljati i roditelj, student, profesor, ministar. Ukratko - svi koji su zaslužni za skandal nad skandalima: podsmevanje trudu i znanju, urušavanje ugleda svake iole legitimne obrazovne institucije i pljuvanje sopstvenom integritetu u tek izvajano lice.
Vesti o tome da su roditelji deci kupovali testove za prijemni i o tome da su deca rešenja proučavala u dvorištu škole su moje lice ostavljale u nikada-do-sada viđenim grimasama i nijansama bledog.
Hej, čoveče! Ti mali, petnaestogodišnji stvore! Dok držiš tu hartiju u rukama, da li ti je jasno da će sutra umesto nje biti ugovori, sporazumi, državni akti koje ćeš, s istom takvom lakoćom, krivotvoriti i u korpu bacati? A onda će u te ruke uleteti vrednosna hartija, kao što ti sada uleće prvo mesto na prijemnom. Onda će ti se to osladiti. Shvatićeš da si jači od sistema. Jači od bilo kog, za tebe patetičnog, "malog čoveka". Tada će se sve oteti kontroli. Mislićeš da možeš više i da granice, u stvari, nema. Sledeći korak su direktorske, pa onda ministarske fotelje. Što bi se i tu stalo? Možda ćeš, ako dovoljno marljivo budeš radio na usavršavanju svog sistema, postati glavni baja - capo di tutti capi - jer, uostalom, samo takvi voze, samo takvi odvode plavušu doma. Nemoj da brineš ako te nekada bude nešto peklo iznutra... Nije to strašno. Da jeste, ti bi onaj davno zaboravljeni prijemni u osmom razredu polagao uz pomoć malo znanja i hemijske olovke.
U mojim očima, zapravo, ti klinci ne mogu nikako biti krivci za sve ovo. Pa i ja sam bila tinejdžer, znam taj osećaj kad ti dozvole da prođeš nekažnjeno. Međutim, nikada ne bih mogla da pljunem na svoj trud ovako kao oni... iako su me smatrali budalom, jer nisam nosila puškice na ispite. Bez obzira na sve, znam kako jedan pubertetlija razmišlja. Ono kad ti kažu: "Okej je", potapšu te po ramenu, a ti, naravno, ne shvatiš da si upravo izbegao metak, već pokušaš istu stvar ponovo. Tako u nedogled. Poražavajuće je to da se u ovom trenutku i ministar prosvete oseća kao bilo koji od tih tinejdžera. Izbegao je metak. Smaknuće. Niko nije imao volje da mu se usprotivi, a i zašto bi? Pa, sutra će ovo sve biti samo još jedan sloj hartije u arhivi nekog novinara. Isto kao ona vest od pre par meseci, o masakru u jednom selu, nedaleko od glavnog grada. Sve će to odneti vetar. Vetar i zastave... i poneki orden.
Sve ovo me nosi u neke šire sfere... Sećam se scene od pre pola godine: sedela sam na jednoj tribini, slušala neke učene ljude kako izlažu svoje vizije budućnosti, predlažu rešenja za buduće generacije, koje će odrastati u novoj, poluevropskoj zemlji i voditi neke već poluizgubljene bitke za ostvarenje mladalačkih snova. Pričali su ti ljudi o borbi za demokratiju i zdrav razum. Neki su rekli da je ona izgubljena još '68. a neki da se za nju valja sada pripremati. Bilo kako bilo, usred te lavine zdravih misli, do mene je dospela informacija da su na slobodi jedan ozvaničeni klerofašistički idol mladih i još jedan koji je tukao ljude po Sjedinjenim Državama i za čiju je odbranu dato više novca nego što iznosi državni budžet za kulturu. E, zato mi ovo sa testovima uopšte ne deluje kao zaprepašćujuća vest. Zato mi to što su ovogodišnji maturanti pete beogradske gimnazije odbili da plate maturu jer preferiraju Karleušin koncert nije zastrašujuće. Zato mi je saznanje da je moj vršnjak u mom rodnom gradu pucao na ljude jureći ih na motoru i prošao nekažnjeno zvučalo potpuno normalno za dnevnu vest.
Hej, pa pre dva dana je preminula beba jer nisu hteli da je leče bez jednog mizernog papira! Bizarnost je postala sinonim za život i navikli smo.
"Civilizacija prohujala sa vihorom", rekli su u jednom filmu.
Gde je ta budućnost u koju nas večno vode? Hoće li se sloboda osvojiti, ili će se večno osvajati? Da li će biti epiloga u kom neko ustaje i juriša u odbranu zdrave svesti?
I dalje sedim ovde, čekam da vidim koliko će još testova  morati da se falsifikuje, koliko amnestiranih ratnih huškača će prošetati Knez Mihailovom, da li će još neki vladika primiti orden i penzioni ček jer su ga "provalili"... dok se dočekuju zaboravljeni holivudski glumci i grade tržni centri. Čekam, jer se nadam da u nekim glavama ovde još tinja želja za promenom, a da se tokom nje ne spali nijedna ambasada. Čekam, jer sam sanjar, kao što reče pokojni Lenon. A pasoš je tu, uvek ga nosim sa sobom. Za svaki slučaj.

Koliko kocki je dovoljno?

Nedavno sam, od strane jednog beogradskog magazina, dobila zadatak da pišem o otvorenim (pop-up) bibliotekama. Ako ne znate o čemu se radi - to su one male kućice, police, strukture ispunjene knjigama, koje se postavljaju na najneočekivanija mesta, u cilju približavanja pisane reči prezauzetom narodu. Kako se vrlo dobro sećam šta se desilo prvoj takvoj kućici kod nas, postavljenoj na platou Filozofskog fakulteta, nalazim da je smešno da jedan srpski list pokušava da takvom čoveku - koji je u stanju da pokrade sve, do poslednje stranice, pa onda da zidove iškraba grafitima - predstavi lepotu solidarnosti i besplatne, slobodne umetnosti. Izuzetno lepo, ali nažalost smešno. Sigurna sam da je devedeset posto tih knjiga završilo u nekom smederevcu.
Elem, mislim da je vreme da onaj tekst o "silovanju" umetnosti dobije nastavak.
Ne tako davno, imala sam prilike da gledam snimak emisije u kojoj su gošće bile voditeljka Vesna Dedić (koja "ne želi sebe da predstavlja kao pisca, ali uživa u tome") i publicista, urednica, kritičar, novinarka i pisac Radmila Lazić (koja sebe predstavlja samo kao pesnikinju). Svih trideset minuta je Vesna pokušavala da dokaže kako je vreme kada se pisalo samo ako imaš izvesno znanje i dar prošlo, i da je nastupilo novo doba, ono u kome "ženska pera" uzimaju žezlo i okrepljuju mozak tih "umornih, napaćenih, radnih ljudi, koji, eto, nemaju vremena da čitaju klasike ili ne-znam-ti-ja-kakvu filozofiju". Istovremeno, Radmila objašnjava da nisu svi za laku beletristiku i da ima ozbiljnih čitalaca, na šta je Vesna, sa indignacijom, odbrusila u stilu "ženo, ja od ovih knjižica kupujem u Rimu". Vrhunac je bio kada je vrlo ponosno izjavila da je njen naredni cilj dobijanje NIN-ove nagrade.
Ostaje mi da se zapitam: koliko smo se srozali kao civilizacija, kad poluobrazovane TV zvezde uzimaju stolicu školovanom umetniku, a narod i vlastela to blagosiljaju?
Izlišno je navoditi primere, jer, počev od mojih roditelja, koji su me nekada učili da su kič i treš zdravi samo praznom čoveku, a sada gledaju na isti taj treš kao na "popodnevnu relaksaciju pred san", mogu da zaključim da su ljudi ili postali savršeno apatični, usled previše posla (a nikada dovoljno novca), ili poraženi kalifornikacijom, "sjajem zvezda ove noći" i tome sličnim koloritom. Dakle, ono što sam, kao mala, u "Osamdesetčetvrtoj" čitala o potpunom predavanju novom stanju stvari i nije takva besmislica. Stoga, sve više mi naslov mog prvog teksta "Da li sam izmišljena?", postaje lajtmotiv, jer se osoba mora konstantno pitati koliko nas je zdravih i netaknutih uopšte ostalo na planeti i da li smo zaista netaknuti? A ako jesmo, moramo li i mi, kao u onom drugom distopijskom delu, "Farenhajt", bežati u šume, kako bismo postali knjige, pesme, slike, koje ćemo tako sačuvati? Bar dok ne nađu način da nam doture neki TV uređaj ili prolete iznad, puštajući Cecine žalopojke. Pa, jednu će bolanu dušu dotaći, u to sam sigurna.
Ok, kada si na vlasti, odgovara ti ono kad je narod glup, neobrazovan, trom. Hej, pa, sada svi oni penzoneri, koji bojkotuju gradonačelnika, uredno otkucavaju svoju "BusPlus" karticu, ma koliko autobus zanosio i raspadao se! To se naziva "pasivna adaptacija", gde organizam menja svoja funkcionalna svojstva shodno promenama u životnoj okolini. U psihologiji, pod adaptacijom se podrazumeva sposobnost čula da ne reaguju na dugotrajne, prejake čulne podražaje. Time se čulni organi rasterećuju i oslobađaju izvesnih iritirajućih uticaja sredine. Ta pojava je, sada, toliko uzela maha da ljude koji vole ljude i vole život čini mizantropima i sve više ih zatvara u jednu kutijicu, u koju taman stane porodica, par prijatelja i dve - tri pesme, da ne ogluviš od prejakih i preglasnih misli. Jer je sledeći korak da te misli naglas izgovaraš, a onda te vežu, pa iza brave, da ne smetaš u daljem procesu. Dakle, ako smo već osuđeni na to da svako ima svoju kocku, zašto toliko malo nas pokušava da, barem, izbuši rupice za kiseonik, ili, oni odvažniji - nekakav tunel do drugih kocki? Da li smo zaista postali toliko lenji, tako veličanstveno osamljeni? "Samo da prođe, samo da preživim" je postala svačija mantra i onda je ta osama, možda, potpuno logičan epilog. Ne dozvoljavaš da te dotakne taj "dizel-patriot glamur", pa nekako halapljivo grabiš preostale primerke starih ploča i književnih klasika, pa u neku špilju.
Malo se toga čini za revampovanje te scene... Stotinak bendova, šaka mladih pisaca. A, zašto, bre? Zbog čega je sada tinejdžerki na zidu Aca Lukas, a ne Kurt Kobejn? Zašto mi se smeju što ne znam šta sve ima Novak ili ko je bio Knele Knežević? Uzgred, Knele posthumno ima 15 hiljada fanova na fb.
Ne kažem, ima kod nas puno svršenih studenata književnosti, likovne, muzičke, dramske akademije. Onda, nakon deset godina, vidiš ih kako bezvoljno igraju u underground predstavama, ili slikaju grafite umesto da izlažu na platnima. Imaš, doduše, onu drugu opciju - prodaj se. Za male pare, ali za puno novinskih naslova. Vodiš neki reality, ili učestvuješ u njemu. Možeš da sviraš na splavu. Možeš da pakuješ tračeve o JK u tablodu. Gledam kako je jedan klinac, koji je poželeo da piše pesme iako nije u mogućnosti, otišao lepo kod BlejlicePšenice i prepodobne Žigon, a one (kao parametri za ukus u nas) rekle da to valja i onda čovek pisao kolumne za 5 - 6 listova i još mu doš'o bivši predsednik na promociju.
Aman, more! Osvesti se, kaži - da li ćeš dozvoliti da te mediokritet pretekne i u prašini ostavi, ama baš svaki put? Skupite se i radite. Ne andergraund - dosta je bilo toga. Moraju se oči izbijati tim radom. Kako je nastala "Ruska petorka"? Kako je Vorhol dočekao da mu se ljudi klanjaju u "Fabrici"? Kako je onaj nesrećni Geldof uspeo da dovuče krem de la krem da svira na dva kontinenta istovremeno, samo zato što mu je karijera izdisala? Iz pada izvučeš najbolje pa stvoriš nešto neverovatno! Tako se postaje neko. Hajde sada, inače ćemo se, pri sledećem padu, svi lepo zakopati sopstvenim ponosom i strahom.