Pre sedam dana, kroz park u kom sam sedela sa društvom, prolazio je stalni posetilac - čovek duge brade i kose, pohabane odeće, koji večito, večno vuče crnog psa za sobom. Ili je pas vukao njega? Zaboravila sam. Ionako se svelo na isto. Psovao je psa. Uvek ga psuje i povlači konopac kojim ga je vezao. Znala sam koji je njegov sledeći potez: prišao je i tražio cigaretu. Zatim je od zareza nastavio neku priču, koju je počeo sa nekim drugim. Onda je opazio da nas ne zanima. Odustao je, nasmešio se, pa rekao nešto kao: "...a nije ni važno..." i nastavio svojim putem. Navikao je. Drugarica je šutnula zamišljeni kamen i opsovala. Psovala je državu i život. Da ironija bude veća, do tada smo nas troje razgovarali o tome kakav je položaj prosečnog čoveka. Onda mi je palo napamet - ovaj čovek nema vremena da se bavi takvim pitanjima! Nema ni volje. Samo sam se iznova pitala: Koji je to tačno trenutak koji određuje kada ćeš iz nekog, recimo, običnog života preći u taj pustinjački... lutalački? Koja je to tačka preko koje pređeš, da bi se to dogodilo? Tom čoveku to sada nije ni važno. Vrlo verovatno je da se i ne seća. Samo je jednog dana iz jedne tople sobe, pune porodice, prijatelja, sobe iz koje odlaziš na posao, u koju se vraćaš na počinak, prešao na jednu hladnu klupu, okruženu tišinom i praznim limenkama. Možda ih ponekad i sakuplja, pa prodaje. Jedan ih nam je tražio, kada smo pili pivo. Trenutka kada pređeš tu granicu - kada si na klupi, travi, ispred prodavnice, sa flašom u ruci - nestaje svaka šansa da sutra nađeš posao, jer nemaš adresu, nemaš kupatilo, odeću. Nestaje šansa da stekneš prijatelje, jer si izgubio veru u ljude, čim si tu. Nestaje šansa da stvaraš porodicu, ukoliko je prethodno nisi imao i napustio/izgubio. A sve je više ljudi poput tih... i sve više će ih biti.
Zašto se niko time ne pozabavi ozbiljno? Poneko pomogne smetajem, odećom, hranom...ali se niko ne bavi uzrokom. Hoću da rešimo pitanje uzroka, pa ćemo manje posla imati oko posledica. Hoću da se ne otpušta bez opravdanog razloga. Hoću više saosećanja. Kad ti neko kaže da izdržava desetoro dece, da ne kažeš samo: "use condoms", već da razmisliš da li bi smeo da ga lišiš posla ili stana. Pruži mu šansu. Motiviši ga. Možda opravda poverenje. Želim da ljudi koji samo razmenjuju fotelje razmisle da li poznaju osnove ekonomije? Da li znaju da time što druge ostavljaju bez posla, povećavaju šansu za kriminal, narkomaniju, prostituciju i prosjačenje? Ne znam, možda im odgovara da posle idu i hapse te ljude, kad sviraju u Knezu ili prodaju svoje telo. Možda je neko od njih do juče isto bio u nekoj fotelji? Nikada im nije palo na pamet da bi oni lako mogli da im se pridruže sutra?
Ima jedna prodavnica, preko puta moje kuće. Ispred nje uvek sedi nekih desetak ljudi i pije. U početku ih je bilo malo. Onda su počeli da dolaze novi. Neki su nestajali, ali drugi su popunjavali mesta. Ne znam šta je sa onima koji nestaju, ali znam da se broj ljudi ispred te prodavnice nikada neće smanjiti.
U parkovima je drugi trend: ne formiraju se grupe, ovde je češći slučaj da ih vidiš same, ili u paru... i sa psom. Uvek s ponekim psom. Kao da je to sada jedino biće koje je dovoljno strpljivo da ga sasluša, prati i, jednog dana, isprati. Pitam se kako je to krenulo. Da li je on shvatio da mu je život jednak psećem, ili se pas sažalio, pa je odlučio da ga nauči kako da preživi?
Naslov, bezobrazno ukraden preuzet iz pesme KKN-a, je tako odgovarajući. Jer i čovek i pas to izgovaraju jedan drugom, svake večeri, u ovom velikom, dragom, svetlucavom, glavnom gradu.
Zašto se niko time ne pozabavi ozbiljno? Poneko pomogne smetajem, odećom, hranom...ali se niko ne bavi uzrokom. Hoću da rešimo pitanje uzroka, pa ćemo manje posla imati oko posledica. Hoću da se ne otpušta bez opravdanog razloga. Hoću više saosećanja. Kad ti neko kaže da izdržava desetoro dece, da ne kažeš samo: "use condoms", već da razmisliš da li bi smeo da ga lišiš posla ili stana. Pruži mu šansu. Motiviši ga. Možda opravda poverenje. Želim da ljudi koji samo razmenjuju fotelje razmisle da li poznaju osnove ekonomije? Da li znaju da time što druge ostavljaju bez posla, povećavaju šansu za kriminal, narkomaniju, prostituciju i prosjačenje? Ne znam, možda im odgovara da posle idu i hapse te ljude, kad sviraju u Knezu ili prodaju svoje telo. Možda je neko od njih do juče isto bio u nekoj fotelji? Nikada im nije palo na pamet da bi oni lako mogli da im se pridruže sutra?
Ima jedna prodavnica, preko puta moje kuće. Ispred nje uvek sedi nekih desetak ljudi i pije. U početku ih je bilo malo. Onda su počeli da dolaze novi. Neki su nestajali, ali drugi su popunjavali mesta. Ne znam šta je sa onima koji nestaju, ali znam da se broj ljudi ispred te prodavnice nikada neće smanjiti.
U parkovima je drugi trend: ne formiraju se grupe, ovde je češći slučaj da ih vidiš same, ili u paru... i sa psom. Uvek s ponekim psom. Kao da je to sada jedino biće koje je dovoljno strpljivo da ga sasluša, prati i, jednog dana, isprati. Pitam se kako je to krenulo. Da li je on shvatio da mu je život jednak psećem, ili se pas sažalio, pa je odlučio da ga nauči kako da preživi?
Naslov, bezobrazno ukraden preuzet iz pesme KKN-a, je tako odgovarajući. Jer i čovek i pas to izgovaraju jedan drugom, svake večeri, u ovom velikom, dragom, svetlucavom, glavnom gradu.
