U ovo vreme, kada je san svakog derleta - odraslog ili nedoraslog - da otputuje, da pobegne nekud, fizički ili mentalno, smatram da je naslov, preuzet iz dela Bouvijeve pesme, savršen za ovo o čemu ću danas pisati.
Neću dužiti. In medias res.
Već neko vreme me užasava nešto što se uglavnom događa kada je sredina ekonomski, idejno, kulturološki umorna i iscrpljena. Naše podneblje je savršeno za razvitak takvog virusa. To je silovanje umetnosti. Sve u cilju loše, jeftine zabave.
Od svojih prvih koraka, reči, misli - bila sam fascinirana umetnicima i načinom na koji oni vide i predstavljaju svet. To su ljudi, duše koje su izdvojene. Obeležene. Imaju priliku da na jedinstven način opažaju i osećaju. U tom svetu, osećala sam se sigurno. Negde sam napokon pripadala. Želela sam da što pre uronim u to, da plivam daleko, duboko, otmem taj njihov vizir, vidim sve što oni vide, uzmem taj materijal i oblikujem ga na neki svež, svoj način. Zato se sada osećam tako poraženo, tako samleveno. Ispada da san koji sanjaju obeleženi ne predstavlja ništa do onoga što popunjava loše novine, fejsbuk statuse i posvete u rođendanskim poklonima.
Pođimo od najnovijeg, a to je saga o Narodnoj biblioteci. Prvo godinama nije radila, "rekonstruisana je". U redu. Nakon toga, ove zime, direktor je otpušten, pod izgovorom da je huškao na terorizam. Onda je iskočila vest da ljudi iz tamošnje uprave bacaju na otpad knjige koje su pripadale dvorskoj biblioteci, kako bi "napravili mesta za nove". Pa, da, šta će tamo Puškin, kad su Vesna Radusinović i Saša Milivojev nešto što celo srBstvo na nogama drži. Selindžer nije dobar za rođendanske čestitke.
Sledeća stvar: pre godinu i po odem ja na veče poezije. Razdragano posmatram entuzijastičnu grupicu mladih ljudi, mahom studenata, koji ponosno čitaju sa pohabanih papira to što su u najtoplijem zanosu spravili. Svi srećni i puni nade da će jednog dana to važiti za dan kada je začeto novo poglavlje domaće umetnosti, novi talas, nova šansa - if you will. Vremenom - sve manje publike, sve više viđam ista lica, mahom drugare onih koji čitaju. Neko bi pomislio da će za te dve sezone takva, kao i njoj slične akcije ubosti oči javnosti barem jednim trnom. Onda odem na sajam knjiga i vidim opet Vesnu, opet Habjanović, Alimpić i srećnu Mojsilović, za stolom za potpisivanje. Lagunine hostese dele čokoladu. Neizbežno završavam na spratu, među antikvarnim knjigama. Kada ću u prizemlju ugledati imena onih mladih ljudi koje sam, slušala u tim zadimljenim prostorijama beogradskih klubova? Ali, njihove reči se ne daju citirati na fejsbuk profilima.
Zanemarimo, na trenutak, knjige. Ko posećuje današnje galerije? Da li možete da se setite ijednog novog lica ili se svaki put očešete o iste osobe? Sem toga, ogroman broj vrhunskih slikara, fotografa, vajara - nikada ne dobije mogućnost ni da izloži to u šta je uložio i strast i oči i prste, jer ne poznaje prave ljude. Zar celoga života da znam samo za Olju i Tapija? Ni oni više nisu živi.
Ko brani muziku u ovoj zemlji? Tasovac? Ne. Čemu onda sav onaj bunt na bilbordima?
Moderniju muziku još brani nekolicina klubova, uglavnom u Beogradu. Tu opet ista lica. Citiraću drugaricu, klavijaturistkinju: "Gde su pozitivci koji skaču? Ili su svi u braku ili mraku?"
Sve u svemu: ko brani one koji brane to malo kulture? Da li ih uopšte brane ili su zaboravili, ili su zatrpani drugim mislima... ? U zemlji u kojoj riba ribi grize rep, nemaš vremena za kulturu.
To be continued, a do tada razmislite: da li strpljivo sedeti i čekati, do trenutka u kom će studenti opet spaljivati pesme na trgovima? Da li dozvoliti da se dogodi ono iz "Fahrenheit 451"? Da li nekome gore odgovara da budemo/ostanemo površni?
Neću dužiti. In medias res.
Već neko vreme me užasava nešto što se uglavnom događa kada je sredina ekonomski, idejno, kulturološki umorna i iscrpljena. Naše podneblje je savršeno za razvitak takvog virusa. To je silovanje umetnosti. Sve u cilju loše, jeftine zabave.
Od svojih prvih koraka, reči, misli - bila sam fascinirana umetnicima i načinom na koji oni vide i predstavljaju svet. To su ljudi, duše koje su izdvojene. Obeležene. Imaju priliku da na jedinstven način opažaju i osećaju. U tom svetu, osećala sam se sigurno. Negde sam napokon pripadala. Želela sam da što pre uronim u to, da plivam daleko, duboko, otmem taj njihov vizir, vidim sve što oni vide, uzmem taj materijal i oblikujem ga na neki svež, svoj način. Zato se sada osećam tako poraženo, tako samleveno. Ispada da san koji sanjaju obeleženi ne predstavlja ništa do onoga što popunjava loše novine, fejsbuk statuse i posvete u rođendanskim poklonima.
Pođimo od najnovijeg, a to je saga o Narodnoj biblioteci. Prvo godinama nije radila, "rekonstruisana je". U redu. Nakon toga, ove zime, direktor je otpušten, pod izgovorom da je huškao na terorizam. Onda je iskočila vest da ljudi iz tamošnje uprave bacaju na otpad knjige koje su pripadale dvorskoj biblioteci, kako bi "napravili mesta za nove". Pa, da, šta će tamo Puškin, kad su Vesna Radusinović i Saša Milivojev nešto što celo srBstvo na nogama drži. Selindžer nije dobar za rođendanske čestitke.
Sledeća stvar: pre godinu i po odem ja na veče poezije. Razdragano posmatram entuzijastičnu grupicu mladih ljudi, mahom studenata, koji ponosno čitaju sa pohabanih papira to što su u najtoplijem zanosu spravili. Svi srećni i puni nade da će jednog dana to važiti za dan kada je začeto novo poglavlje domaće umetnosti, novi talas, nova šansa - if you will. Vremenom - sve manje publike, sve više viđam ista lica, mahom drugare onih koji čitaju. Neko bi pomislio da će za te dve sezone takva, kao i njoj slične akcije ubosti oči javnosti barem jednim trnom. Onda odem na sajam knjiga i vidim opet Vesnu, opet Habjanović, Alimpić i srećnu Mojsilović, za stolom za potpisivanje. Lagunine hostese dele čokoladu. Neizbežno završavam na spratu, među antikvarnim knjigama. Kada ću u prizemlju ugledati imena onih mladih ljudi koje sam, slušala u tim zadimljenim prostorijama beogradskih klubova? Ali, njihove reči se ne daju citirati na fejsbuk profilima.
Zanemarimo, na trenutak, knjige. Ko posećuje današnje galerije? Da li možete da se setite ijednog novog lica ili se svaki put očešete o iste osobe? Sem toga, ogroman broj vrhunskih slikara, fotografa, vajara - nikada ne dobije mogućnost ni da izloži to u šta je uložio i strast i oči i prste, jer ne poznaje prave ljude. Zar celoga života da znam samo za Olju i Tapija? Ni oni više nisu živi.
Ko brani muziku u ovoj zemlji? Tasovac? Ne. Čemu onda sav onaj bunt na bilbordima?
Moderniju muziku još brani nekolicina klubova, uglavnom u Beogradu. Tu opet ista lica. Citiraću drugaricu, klavijaturistkinju: "Gde su pozitivci koji skaču? Ili su svi u braku ili mraku?"
Sve u svemu: ko brani one koji brane to malo kulture? Da li ih uopšte brane ili su zaboravili, ili su zatrpani drugim mislima... ? U zemlji u kojoj riba ribi grize rep, nemaš vremena za kulturu.
To be continued, a do tada razmislite: da li strpljivo sedeti i čekati, do trenutka u kom će studenti opet spaljivati pesme na trgovima? Da li dozvoliti da se dogodi ono iz "Fahrenheit 451"? Da li nekome gore odgovara da budemo/ostanemo površni?
