I ovog puta pred nama je grad...reci mi?

Pre sedam dana, kroz park u kom sam sedela sa društvom, prolazio je stalni posetilac - čovek duge brade i kose, pohabane odeće, koji večito, večno vuče crnog psa za sobom. Ili je pas vukao njega? Zaboravila sam. Ionako se svelo na isto. Psovao je psa. Uvek ga psuje i povlači konopac kojim ga je vezao. Znala sam koji je njegov sledeći potez: prišao je i tražio cigaretu. Zatim je od zareza nastavio neku priču, koju je počeo sa nekim drugim. Onda je opazio da nas ne zanima. Odustao je, nasmešio se, pa rekao nešto kao: "...a nije ni važno..." i nastavio svojim putem. Navikao je. Drugarica je šutnula zamišljeni kamen i opsovala. Psovala je državu i život. Da ironija bude veća, do tada smo nas troje razgovarali o tome kakav je položaj prosečnog čoveka. Onda mi je palo napamet - ovaj čovek nema vremena da se bavi takvim pitanjima! Nema ni volje. Samo sam se iznova pitala: Koji je to tačno trenutak koji određuje kada ćeš iz nekog, recimo, običnog života preći u taj pustinjački... lutalački? Koja je to tačka preko koje pređeš, da bi se to dogodilo? Tom čoveku to sada nije ni važno. Vrlo verovatno je da se i ne seća. Samo je jednog dana iz jedne tople sobe, pune porodice, prijatelja, sobe iz koje odlaziš na posao, u koju se vraćaš na počinak, prešao na jednu hladnu klupu, okruženu tišinom i praznim limenkama. Možda ih ponekad i sakuplja, pa prodaje. Jedan ih nam je tražio, kada smo pili pivo. Trenutka kada pređeš tu granicu - kada si na klupi, travi, ispred prodavnice, sa flašom u ruci - nestaje svaka šansa da sutra nađeš posao, jer nemaš adresu, nemaš kupatilo, odeću. Nestaje šansa da stekneš prijatelje, jer si izgubio veru u ljude, čim si tu. Nestaje šansa da stvaraš porodicu, ukoliko je prethodno nisi imao i napustio/izgubio. A sve je više ljudi poput tih... i sve više će ih biti.
Zašto se niko time ne pozabavi ozbiljno? Poneko pomogne smetajem, odećom, hranom...ali se niko ne bavi uzrokom. Hoću da rešimo pitanje uzroka, pa ćemo manje posla imati oko posledica. Hoću da se ne otpušta bez opravdanog razloga. Hoću više saosećanja. Kad ti neko kaže da izdržava desetoro dece, da ne kažeš samo: "use condoms", već da razmisliš da li bi smeo da ga lišiš posla ili stana. Pruži mu šansu. Motiviši ga. Možda opravda poverenje. Želim da ljudi koji samo razmenjuju fotelje razmisle da li poznaju osnove ekonomije? Da li znaju da time što druge ostavljaju bez posla, povećavaju šansu za kriminal, narkomaniju, prostituciju i prosjačenje? Ne znam, možda im odgovara da posle idu i hapse te ljude, kad sviraju u Knezu ili prodaju svoje telo. Možda je neko od njih do juče isto bio u nekoj fotelji? Nikada im nije palo na pamet da bi oni lako mogli da im se pridruže sutra?
Ima jedna prodavnica, preko puta moje kuće. Ispred nje uvek sedi nekih desetak ljudi i pije. U početku ih je bilo malo. Onda su počeli da dolaze novi. Neki su nestajali, ali drugi su popunjavali mesta. Ne znam šta je sa onima koji nestaju, ali znam da se broj ljudi ispred te prodavnice nikada neće smanjiti.
U parkovima je drugi trend: ne formiraju se grupe, ovde je češći slučaj da ih vidiš same, ili u paru... i sa psom. Uvek s ponekim psom. Kao da je to sada jedino biće koje je dovoljno strpljivo da ga sasluša, prati i, jednog dana, isprati. Pitam se kako je to krenulo. Da li je on shvatio da mu je život jednak psećem, ili se pas sažalio, pa je odlučio da ga nauči kako da preživi?
Naslov, bezobrazno ukraden preuzet iz pesme KKN-a, je tako odgovarajući. Jer i čovek i pas to izgovaraju jedan drugom, svake večeri, u ovom velikom, dragom, svetlucavom, glavnom gradu.

...i nadam se da moj brod zna kuda treba ići?

U ovo vreme, kada je san svakog derleta - odraslog ili nedoraslog - da otputuje, da pobegne nekud, fizički ili mentalno, smatram da je naslov, preuzet iz dela Bouvijeve pesme, savršen za ovo o čemu ću danas pisati.
Neću dužiti. In medias res.
Već neko vreme me užasava nešto što se uglavnom događa kada je sredina ekonomski, idejno, kulturološki umorna i iscrpljena. Naše podneblje je savršeno za razvitak takvog virusa. To je silovanje umetnosti. Sve u cilju loše, jeftine zabave.
Od svojih prvih koraka, reči, misli - bila sam fascinirana umetnicima i načinom na koji oni vide i predstavljaju svet. To su ljudi, duše koje su izdvojene. Obeležene. Imaju priliku da na jedinstven način opažaju i osećaju. U tom svetu, osećala sam se sigurno. Negde sam napokon pripadala. Želela sam da što pre uronim u to, da plivam daleko, duboko, otmem taj njihov vizir, vidim sve što oni vide, uzmem taj materijal i oblikujem ga na neki svež, svoj način. Zato se sada osećam tako poraženo, tako samleveno. Ispada da san koji sanjaju obeleženi ne predstavlja ništa do onoga što popunjava loše novine, fejsbuk statuse i posvete u rođendanskim poklonima.
Pođimo od najnovijeg, a to je saga o Narodnoj biblioteci. Prvo godinama nije radila, "rekonstruisana je". U redu. Nakon toga, ove zime, direktor je otpušten, pod izgovorom da je huškao na terorizam. Onda je iskočila vest da ljudi iz tamošnje uprave bacaju na otpad knjige koje su pripadale dvorskoj biblioteci, kako bi "napravili mesta za nove". Pa, da, šta će tamo Puškin, kad su Vesna Radusinović i Saša Milivojev nešto što celo srBstvo na nogama drži. Selindžer nije dobar za rođendanske čestitke.
Sledeća stvar: pre godinu i po odem ja na veče poezije. Razdragano posmatram entuzijastičnu grupicu mladih ljudi, mahom studenata, koji ponosno čitaju sa pohabanih papira to što su u najtoplijem zanosu spravili. Svi srećni i puni nade da će jednog dana to važiti za dan kada je začeto novo poglavlje domaće umetnosti, novi talas, nova šansa - if you will. Vremenom - sve manje publike, sve više viđam ista lica, mahom drugare onih koji čitaju. Neko bi pomislio da će za te dve sezone takva, kao i njoj slične akcije ubosti oči javnosti barem jednim trnom. Onda odem na sajam knjiga i vidim opet Vesnu, opet Habjanović, Alimpić i srećnu Mojsilović, za stolom za potpisivanje. Lagunine hostese dele čokoladu. Neizbežno završavam na spratu, među antikvarnim knjigama. Kada ću u prizemlju ugledati imena onih mladih ljudi koje sam, slušala u tim zadimljenim prostorijama beogradskih klubova? Ali, njihove reči se ne daju citirati na fejsbuk profilima.
Zanemarimo, na trenutak, knjige. Ko posećuje današnje galerije? Da li možete da se setite ijednog novog lica ili se svaki put očešete o iste osobe? Sem toga, ogroman broj vrhunskih slikara, fotografa, vajara - nikada ne dobije mogućnost ni da izloži to u šta je uložio i strast i oči i prste, jer ne poznaje prave ljude. Zar celoga života da znam samo za Olju i Tapija? Ni oni više nisu živi.
Ko brani muziku u ovoj zemlji? Tasovac? Ne. Čemu onda sav onaj bunt na bilbordima?
Moderniju muziku još brani nekolicina klubova, uglavnom u Beogradu. Tu opet ista lica. Citiraću drugaricu, klavijaturistkinju: "Gde su pozitivci koji skaču? Ili su svi u braku ili mraku?"
Sve u svemu: ko brani one koji brane to malo kulture? Da li ih uopšte brane ili su zaboravili, ili su zatrpani drugim mislima... ? U zemlji u kojoj riba ribi grize rep, nemaš vremena za kulturu.
To be continued, a do tada razmislite: da li strpljivo sedeti i čekati, do trenutka u kom će studenti opet spaljivati pesme na trgovima? Da li dozvoliti da se dogodi ono iz "Fahrenheit 451"? Da li nekome gore odgovara da budemo/ostanemo površni?