Pre nekoliko dana, gledala sam jedan osrednji filmčić, "The Adjustment Bureau", ili "Agenti Sudbine". Tema je već viđena - u "Matriksu", "Donny Darko", "Butterfly Effect", itd. Sinopsis je da postoje ljudi (agenti, bića) koji nas svuda prate i staraju se o tome da nam se ceo život odvija po nekom "višem" planu. Kao na primer: da li će čovek prosuti kafu po svojoj košulji i tako zakasniti na autobus u kome je mogao sresti ljubav svog života, jer bi mu ona, vremenom, upropastila šanse da postane neko značajniji od običnog porodičnog čoveka?
Lanac bi mogao ići u nedogled. Lako se može dogoditi da je jedan tako turoban trenutak kao što je razvod vaših roditelja možda ključni momenat za vašu buduću sreću, uspeh, šansu da doživite nešto veliko. Znate i sami da se najbolje kreacije događaju iz najdublje tuge. Ljudi su neke od najkvalitetnijih dela stvarali kada ih melanholija prži. Znate dobro o čemu govorim, zar ne? Kada ste tužni, događa se da se pretvarate u čauru, a zatim iz čaure izlazi nekakvo magično biće. Tada staneš pred ogledalo, a onda sledi adrenalin, kao igla koja probija srce Mije Valas u Pulp Fiction. Kao Nevestino mrdanje stopala u Kill Bill. Ustaneš, nasmeješ se obrišeš se i uradiš, dostigneš nešto čime ćeš upotpuniti svoj život.
Nekada čovek izgubi milione, ali onda shvati da je to tako i trebalo biti, jer inače ne bi pronašao to što mu je zaista važno. Bilo je ljudi koji su prodali sve što su imali i otišli u brda, daleko od svega na šta su navikli, ali onda tamo upoznali osobu svog života, stvorili delo koje je ušlo u legendu ili postali vodiči izgubljenih masa. Da li je to sve stvar slučaja, ili je to baš taj smer kojim je trebalo da hodate od samog početka?
"Udarna rečenica", što bi Englezi rekli, a koju sam izgovorila hiljadu puta je: sve što u životu uradiš, svako kog upoznaš, poljubiš, udariš; svaka pesma, knjiga, film, slika...koje vidiš, čuješ ili pročitaš; svaka ulica kojom pođeš, čak i kada si želeo poći nekom drugom, pa zalutao - sve te tačke čine te takvim kakva si / kakav si danas. Da ste samo jednom pošli desno umesto levo, izostali iz bioskopa kad je trebalo da odete, mimoišli osobu koju biste inače upoznali - sada biste u ogledalu videli nekog sasvim drugačijeg. Zato se pitam, da li zaista postoji taj jedan jedini put? Kada bih, u inat, skrenula malo u stranu, da li bih mogla da izmenim sve ili bih se ponovo našla na istoj liniji? Mnogo puta sam pokušavala to, ali nije vredelo. Nastavljam istim drumom, bez obzira na cimanje uzdi. Stvari za koje sam bila uverena da su važne, isparile su, a izmilile su neke druge koje sam davno otpisala.
Možda ćeš ovo sve zaboraviti poput jedva sklepanih reklama na lokalnoj televiziji, a možda će te naterati da razmisliš: da li je sva ta nervoza, očaj, ustreptalost potrebna, ili svaku od nesrećnih okolnosti možeš shvatiti samo kao prekretnicu ka nečem boljem, svetlijem, jačem? Bilo kako bilo, upotrebi sve što se događa, dobro ili loše, u svrhu svog razvitka. Svu energiju koju biste upotrebili za očaj, uložite u nove korake po tom brdu ispred vas. Nek svest pobedi bes, to je sve.
Prosečan ili ne, nešto u vezi s tim, ali i gorenavedenim filmovima nateralo me je da se zapitam: da li smo, zaista, krojači svoje sudbine, ili je ona, negde tamo, već davno zapisana? Da li sama biram kojim ću putem na raskršću krenuti i da li je dobro što su neki trenuci u životu loši?
Znate kako ste nebrojeno puta, kada vam se nešto glupo, loše i nepredviđeno dogodi, rekli: "Zašto ja", ili "Zašto se ovo baš meni događa?". Da li ste nekada pomislili da je možda to trebalo baš tada i tako da se dogodi? Razmišljala sam o tome u raznim situacijama. Šta ako zaista postoji uska veza, takoreći lanac nesrećnih i srećnih događaja, koji dovodi do konačnog ishoda koji živimo? To nije uvek loše. Na primer - da se moji roditelji nisu razveli kada sam bila dete, nikada ne bih u svojih devet godina više razgovarala sa ljudima iz majčinog društva nego sa svojom generacijom, pa nikada ne bih na stvari počela da gledam zrelije i trezvenije od (nažalost) mnoštva moje generacije. Da se nisu razveli, nikada se, u mojoj sedamnaestoj godini, ne bismo preselili u Beograd, pa tako nikada ne bih videla drugačije stvari, ljude, kulture; nikada ne bih upoznala različite ljude i shvatila da sam i sama različita, "nesvakidašnje provincijsko dete". Da se nismo preselili u Beograd, nikada ne bih doživela svoju prvu ljubav onako kako sam je doživela. Da nisam pronašla tu i takvu ljubav, nikada ne bih počela da pišem poeziju i, kako je vreme prolazilo, ozbiljno shvatila svoje mogućnosti. Lanac bi mogao ići u nedogled. Lako se može dogoditi da je jedan tako turoban trenutak kao što je razvod vaših roditelja možda ključni momenat za vašu buduću sreću, uspeh, šansu da doživite nešto veliko. Znate i sami da se najbolje kreacije događaju iz najdublje tuge. Ljudi su neke od najkvalitetnijih dela stvarali kada ih melanholija prži. Znate dobro o čemu govorim, zar ne? Kada ste tužni, događa se da se pretvarate u čauru, a zatim iz čaure izlazi nekakvo magično biće. Tada staneš pred ogledalo, a onda sledi adrenalin, kao igla koja probija srce Mije Valas u Pulp Fiction. Kao Nevestino mrdanje stopala u Kill Bill. Ustaneš, nasmeješ se obrišeš se i uradiš, dostigneš nešto čime ćeš upotpuniti svoj život.
Nekada čovek izgubi milione, ali onda shvati da je to tako i trebalo biti, jer inače ne bi pronašao to što mu je zaista važno. Bilo je ljudi koji su prodali sve što su imali i otišli u brda, daleko od svega na šta su navikli, ali onda tamo upoznali osobu svog života, stvorili delo koje je ušlo u legendu ili postali vodiči izgubljenih masa. Da li je to sve stvar slučaja, ili je to baš taj smer kojim je trebalo da hodate od samog početka?
"Udarna rečenica", što bi Englezi rekli, a koju sam izgovorila hiljadu puta je: sve što u životu uradiš, svako kog upoznaš, poljubiš, udariš; svaka pesma, knjiga, film, slika...koje vidiš, čuješ ili pročitaš; svaka ulica kojom pođeš, čak i kada si želeo poći nekom drugom, pa zalutao - sve te tačke čine te takvim kakva si / kakav si danas. Da ste samo jednom pošli desno umesto levo, izostali iz bioskopa kad je trebalo da odete, mimoišli osobu koju biste inače upoznali - sada biste u ogledalu videli nekog sasvim drugačijeg. Zato se pitam, da li zaista postoji taj jedan jedini put? Kada bih, u inat, skrenula malo u stranu, da li bih mogla da izmenim sve ili bih se ponovo našla na istoj liniji? Mnogo puta sam pokušavala to, ali nije vredelo. Nastavljam istim drumom, bez obzira na cimanje uzdi. Stvari za koje sam bila uverena da su važne, isparile su, a izmilile su neke druge koje sam davno otpisala.
Možda ćeš ovo sve zaboraviti poput jedva sklepanih reklama na lokalnoj televiziji, a možda će te naterati da razmisliš: da li je sva ta nervoza, očaj, ustreptalost potrebna, ili svaku od nesrećnih okolnosti možeš shvatiti samo kao prekretnicu ka nečem boljem, svetlijem, jačem? Bilo kako bilo, upotrebi sve što se događa, dobro ili loše, u svrhu svog razvitka. Svu energiju koju biste upotrebili za očaj, uložite u nove korake po tom brdu ispred vas. Nek svest pobedi bes, to je sve.
